Znali smo da je naša saradnja samo privremena. Rekao sam Bori da sledeću ploču radim sam, a i on je već imao veliki hit "Lutku sa naslovne strane". Međutim, u principu dobro smo se slagali koliko dvojica autora, sujetnih, konkurentnih jedan drugome mogu da se slažu. I sve ove godine posle, bez obzira na neke Borine izjave koje s vremena na vreme stignu kroz štampu (koliko ga ja znam, njegove izjave su uvek malo propuštene kroz filtar nekih drugorazrednih i trećerazrednih novinara). Sad, baš nismo bili ni neki drugari da sad zajedno idemo po kafanama, ali imali smo solidan odnos iako nam je obojici bilo jasno da ne

Sada festivali smešno izgledaju i zvuče. To je kao kada bi neki klinac danas svu svoju šansu na estradi video u nastupu na, recimo "Beogradskom proleću", ali ondašnji festivali su zaista bili prilika da te svi vide i nema potrebe da ideš i moljakaš da pišu o tebi, da ideš od novinara do novinara, od redakcije do redakcije. Pesma "Prva ljubav" koju sam pevao u Opatiji je najpre bila primljena u konkurenciju za veče slobodnih formi, ali tada je i muzika bila po ključu i moja pesma je ušla za glavno veče. Malo mi je bilo krivo što su me uvrstili sa nekim pravim pevačima sa kojima baš nisam imao dodirnih tačaka... I tako, odbio sam da se pojavim u odelu, već sam pevao u farmerkama i košulji. Oliver Dragojević koga sam tada upoznao rekao mi je: "Blago tebi, a ja moram s ovom leptir mašnom." Mnogo godina kasnije, sada i Oliver nastupa kako hoće. Kada sam se vraćao iz Opatije u Novi Sad vozom, jer smo bili siromašni muzičari, na stanici u Zagrebu kupili smo "Večernjak" i na prvoj strani tada najtiražnijeg lista u zemlji bila je moja slika ispod onog velikog kristalnog lustera, a potpis ispod nje:"Traperice u kristalnoj dvorani". Ne znam da li je to trebalo da bude skandal ili razbijanje ustaljenih šablona. uostalom, meni to tada nije bilo ni važno. Na Splitskom festivalu je bila varijanta samo da uđem u finale, i to je PGP-u bilo jedino važno. Znalo se da je Split "Jugotonov" festival i da bez obzira na sportsku iluziju o nekom glasanju, uvek je pobeđivao uz puno kuhinja i nameštanja Jugotonov pevač. Pobedu u Splitu ni u ludilu nisam očekivao. Međutim, oni su te godine i nikad više uveli neko

Balašević je zbog svojih političkih viceva na ledu, što se tiče državne televizije. Ipak, u prvim redovima na njegovim beogradskim koncertima bila je i ministarka kulture Nada Popović Perišić, pa kapetan Dragan... Izostanak viceva o Slobodanu Miloševiću i Radomanu Božoviću sa poslednjih koncerata dežurni

Znaš, svojevremeno sam napisao pesmu o dedacima koji su razbucali Jugoslaviju i ta pesma se ludački vrtela mesec dana na svim radio-stanicama i posle nikad više. Niko ne traži na koncertima da je pevam. Zato sam i poslednju ploču napravio onako romantično da može da se udene u bilo koje vreme pre ratova. Ne mogu ja pričati ništa o stvarima koje se praktično ne menjaju. U vreme kada su se pojavljivale Bidže, Rake, Šešelji, ona pljuvanja po skupštini, sve je to bilo prilično šokantno i ja sam sve to registrovao. Međutim, taj manir se ustalio, ušlo se u kolotečinu, a mom statusu i estradnom nivou ne priliči da pominjem iste stvari s koncerta u koncert. Ako ih danas i ne pominjem, oni su krivi što se ne menjaju. Već sam dobio i ponude za novogodišnji šou, koje su pre samo dve godine ble nezamislive, potpuno jeretičke. Ako ništa drugo ostaju mi Jelena, Jovana Olivera, sad Aleksa koji znaju koliko sam problema imao kada sam te stvari isterivao i gurao. A i obožavaoci, da ne bude sad ono:"Gledaj džukca, ponudili su mu za godinu dana orvu emisiju i on oberučke prihvatio". A svi oni smenjeni, progonjeni novinari, sutra da im neko ponudi da vode TV dnevnike svi bi se bez izuzetka vratili na veliku televiziju, bezuslovno. E, tu se ja razlikujem od njih i drago mi je zbog toga.

Imao sam 1993.godine u beogradu na koncertima u "Sava Centru" jednog novinara iz "Globusa" kojem je žena u nekoj varijanti Srpkinja. Posle koncerta dugo smo sedeli u garderobi i vodili jedan sasvim normalan razgovor. Bar se meni tako činilo. Pričali smo o svemu, najmanje o politici, on je rekao da će od toga da napravi intervju i da će mi to poslati. po mene su tada bila vrlo kritična vremena kada su nam lupali stakla na kolima, sekli gume i na sve to stigao nam je preko Osijeka, gde imam neke rođake, tekst iz "Globusa" o meni koji je doslovce počinjao:"U Beogradu je tih dana padao prljavi sneg". Dobro, znaš dasve ostane na nivou onih tračeva o kojima smo prethodno govorili,ali ovo je već bilo direktno ugrožavanje moje porodice. Novi Sad je tada bio pun ludaka, spodoba koje su javno, na televiziji stvarali strašno raspoloženje, pravu histeriju protiv mene. I posle jedne takve "dobronamerne ankete" time šta mislite o Balaševiću, Olja je kod mesara na Novosadskoj ribljoj pijaci čula rečenicu za koju ne verujem da se čula još od Berlina 1935, kada su Jevreji u pitanju:"Za vas nema 300grama mlevenog mesa". To sa tim tekstom iz "Globusa" više nije bilo šala. Posle izvesnog vremena,

opet preko nekih prijatelja stigla mi je privatna pošta tog Zagrebačkog novinara koji mi je poslao originalni tekst kako ga je predao i intervencije urednika. recimo, jedno od pitanja bilo je:Šta mislite o Beogradu. Onda je kažem:"Pazi, ja sam ovde gost kao i ti." I tu je sada, po Globusu bio kraj odgovora. Međutim, nastavak razgovora u originalu glasio je "Novi Sad je odavde 80 kilometara i ko zna koliko godina civilizacijski. Ali, i tu je sad poenta. nemoj ti da mi diraš u Beograd. Beograd je najbolji grad na svetu, u njemu sam kada mi je bilo najteže imao svoje utočište". Uostalom, ja sam i moju seriju oddevet koncerata u Beogradu završio rečenicom:"I ja sam ovde stranac,kao i vi". Novi Sad je veoma zao grad i priča o dobroćudnom Lali je najveća prevara koja postoji. Jer, Novi Sad je zavidan grad. Oni koji te vole to ne znaju da pokažu, a oni koji te ne vole to ne znaju da sakriju. A daleko je veći broj onih koji te ne vole. I, zaista, posle koncerata u Novom Sadu, sad ovih poslednjih, mogu sada ekskluzivno da izjavim da su to bili moji definitivno poslednji u Novom Sadu. Deset godina nisam hteo da napravim koncert u Novom Sadu. Onda sam napravio u pozorištu i tada je bilo suza i skandiranja:"Novi Sad je uz tebe, mi te volimo", stvarno je bilo divno i ja sam pretprošle godine uvrstio i Novi Sad u spisak gradova gde držim koncerte, napravivši dva na SPENS-u. I to je bilo dobro, međutim ove godine, mada je SPENS bio pun bilo je već ono:karta je skupa, isti je

Imao sam neke estradne komplekse u vezi "Tivolija". Tamo nikada nisam uspeo da napravim koncert jer smo zbilja različiti mentaliteti. Koliko god da se sa tim Hrvatima svađamo, ratujemo, ima tu neke zajedničke poetike.

O Makedoncima da i ne govorim. Tamo su svi za onu varijantu spajanj stolova. Slovence taj naš etno melos nije dirao. Ni "Vasa Ladački" ni "Protina kći"... Isto tako nisam nastupao jedino u Mostaru i Prištini... Mada su mi pripisivali da je "Bagrenje" pesma inicirana događajima na Kosovu osamdesetih. Možda i jeste, ali ja nikada nisam bio u Prištini i ne znam da li tamo ima bagremova, ali znam da ih ima mnogo između Novog Sada i Subotice. I onda su ovi naši to protumačili:"Jeste, to je autonomaška pesma." Već sam rekao d aljudi pesme shvataju onako kako žele. I jedan klinac je viknuo na nekom mom koncertu: "Autonomija Vojvodini!" Rekao sam mu:"Sine, grešiš, ne treba Vojvodinu odvajati već spajati sa svetom." Ono u Sloveniji jeste bilo kao neko hodočašće. U publici je bilo jako puno Hrvata, koji su bukvalno ilegalno dolazili na moje koncerte, uzimali su te nedelje godišnje odmore da ne bi pravdali svoje odsustvo samo tog dana sa posla, nego kao otputuju negde u ponedeljak, a u četvrtak dođu na koncert. Bilo je jako dirljivo, mnogo suza, nostalgije. Bilo je i transparenata:"Split", "Zadar", "Šibenik", "Osijek"... Ali nije bilo nikoga od slovenačkih i  hrvatskih kolega i to je bilo tužno. Dolazili su mi neki klinci iz Zagreba da mi kažu kako su me pozdravili moji stari drugari iz "Parnog valjka" uz rečenicu:"Ti shvataš, oni ne mogu." "Ne shvatam", kažem. Pitate za

Dedića? Kad je on u pitanju, veoma sam razočaran. Čujem da prolazi kroz neke problematične faze u životu, muza ga je napustila, u nekim je godinama koje bi se mogle nazvati kritičnim. On je davao nekoliko intervjua u poslednje vreme, kao svi smo mi odavde nešto za njim patili, a sada mu nije jasno kako neko iz Hrvatske može da ide da sluša toga Balaševića, a on svake godine ima po deset koncerata u Beogradu. I na kraju poentira:"Pa šta hoćete, on je njihov." Ja, međutim i dalje ne delim ljude na "naše" i "njihove". Glavan mi je u vreme ljubljanskih koncerata poručio neka se ne usudim da dođem u Zagreb jer sam pevao Titu?! Dobro, on me ne čudi, on je uvek bio fašisoidan za razliku od Vrdoljaka koji je bio blagonaklon. Glavan je uvek bio kontraš, sve je živo pljuvao. Ipak, gotovo me je najviše od svih razočarao Arsen. Doduše, ja sam njega i slušao u vremenima kada se Arsen i sluša, kada su "in" cinični tipovi u crnom, negde u prvom razredu gimnazije. Međutim, kada bih patio za nekim, to bi bilo za onom desetinama hiljada ljudi koji su mene slušali, a ne za Arsenom. Za mene je, kada sam ih upoznao mnogo lepše iznenađenja bila Gabi, kada sam odlazio kod njih kući dok sam bio u vojsci. Arsen je jednosmeran čovek koji ne sluša ikog, on je neka vrsta pokretne tribine i kod njega nema dvosmerne komunikacije.