1 On međutim nije odoleo izazovu da nas poslednjih godina sve redom ispljuje i vajka se zašto se ja nisam njemu javio. Uostalom, kada je izašla moja knjiga "Tri posleratna druga" poslao sam mu prekomog klaviriste Dujina koji je tada bio u Beču knjigu sa posvetom i kasetu. Znaš, nije danas lako osloviti te ljude koje nismo dugo videli, pošto ne znaš ko se u ovim vremenima u šta izrodio. Zanimljivo je da je Balašević bio nedavno i meta napada izvesnog pevača Brzog koji mu je, zavaljen u "Ktitor"-ov (proizvođač ekskluzivnog nameštaja, primedba Oaze) dvosed poručio da je krajnje nekorektno što proziva narodnjake da će prvi otići u Zagreb jer nisu gadljivi na lovu. "Za šta i za koga Balašević radi?", zapitao se Brzi, uz pomalo blagonaklon Minimaksovosmeh. Štos je u tome što je pre bilo dve-tri prave zabavne emisije. Bilo je "Nedeljno popodne" koje se svake sedmice emitovalo iz Zagrebačkog ili Beogradskog studija, Minimaksova "Od glave do pete", koju je Ilić vodio u vreme pozitivne afirmacije svoje ličnosti i još nekoliko u kojima je bilo pitanje prestiža pojaviti se. Sada je moguće da bilo koja dildika gostuje na televiziji i minimum koji bi urednici i voditelji takvih emisija trebalo da zadovolje je da im gosti pokažu psihijatrijsko uverenje da je sa njima sve u redu. |
2 Rekao sam svojevremeno da su narodnjaci zakuvali ovaj rat, pri tome ne misleći da ga je započeo recimo Miroslav Ilić (s kojim sam snimio jedan novogodišnji šou i sad tek vidimo koliko su ti tipovi iz škole Obrena Pjevovića normalni u odnosu na ove urbane turbo mutante, čiji su koreni, naravno, seoski), već na narodnjake koji vode politiku, voze tenkove i sl. Znaš, oni su slavohlepni, svi bi oni pohrlili ne u Zagreb nego bilo gde za tri aplauza. Više je stradnih umetnika koji su se prodali recimo u Hrvatskoj nego kod nas jer smo mi više drčni i pre rata za nas je bila najveća uvreda kada bi neko govorio da je Jugoslavija veštačka tvorevina, a sada nas pogađa što je, pokazalo se, zaista tako. Siguran sam da Mišo Kovač uživa kada peva pred 300 000 HDZ-ovaca ili kad neki naš zapeva ovde na nekom masovnom stranačkom skupu. Takvi pevači bude u publici najniže strasti i sigurno da tako našpanovana publika neće tražiti da im pevaju Balaševića ili sviraju Vivaldija, već "Vilo Velebita" ili "Spremte se spremte" i pri tom se pitati gde su noževi da se koljemo. Jednom sam uhvatio radio Beli Manastir i jednu klinku pošto je pogodila neko nagradno pitanje voditelj pita da li ima neku muzičku želju i ona traži nešto od Balaševića. On ladno kaže:"Njega nemamo u programu" i kreće odmah posle toga pesma "Čoban tera ustaše, lakoj lane". Kad čujem tako nešto ili "oj Klintone, ubolo te june" često se zapitam na kojoj smo mi strani. Da li smo sve ove godine čuvali Evropu od najezde varvara, |
3 ili čuvamo varvare od Evrope. Možda je naša istorijska greška ta što nismo dali Evropi da se proširi na istok. Mislim da će u Zagreb otići prvi neki lakomisleniji rokeri koji neće shvatiti svu težinu takvog pojavljivanja. To će biti kao iz filma Nikite Mihalkova kad kaže:"Tuđ među svojima i svoj među tuđima." U Ljubljani pred koncerte, na konferenciji za štampu, bilo je pokušaja, odmah s vrata, u stilu: ovaj je dobar, žrtva, sad ćemo mi njega okrenuti da govori protiv Srbije... I pitaju me:"Vas su tamo progonili, šta mislite o srbijanskom rukovodstvu?" Pokušao sam da se našalim, rekavši im da to i nije tako strašno, da mi je trebalo malo za biografiju, jer progonjeni uvek dobro prolaze, a kad su počeli da insistiraju, rekao sam im:"Slušaj, nisam predsednik kluba ljubitelja Slobodana Miloševića, ali ovde ako mi neko nešto kaže protiv njega-oko vadim!" I nastavio sam da sam u Ljubljanu došao da sviram, da oni nemaju ovakvog kantautora, da napravimo strašan koncert, a o politici neka priča neko drugi. Izgleda da će Balašević, poznat po svojoj multidisciplinarnosti kada su umetnički žanrovi u pitanju, najozbiljnije posvetiti književnosti. Pri završetku je drugog romana, a za književni opus dobio je nedavno u Zrenjaninskom pozorištu prestižnu nagradu "todor Manojlović" iz ruku dr. Ređepa. O svojoj literaturi priča U jednom trenutku sam osetio da sam dugo prisutan na našoj javnoj sceni, počeli su da mi |
4 zameraju da su mi pesme iste, da ih pevam na isti način, da sam postao dosadan publici. Pošto ne posedujem u temperamentu ničeg gubitničkog, rešio sam da publici ponudim i nešto novo. Mene je dugo vuklo da pišem, rečima prilično vešto baratam, to su moji pioni, i bez ikakvog prethodnog iskustva upustio sam se u pisanje romana. "Tri posleratna druga" je roman naivac, ali sam barem naučio kako se pišu romani. Pitaš me za moj odnos prema nagradama? Drago mi je da sam ovu dobio, ali te nagrade će stići. Možda ne za života... Jer, ako imaš talenat gotovo po pravilu si u nesporazumu sa savremenicima. Sad lepo govore o Đuri Jakšiću koji je za života bio pijan i siromašan, ali on je živeo pre sto godina. Duško Rdaović je svojevremeno rekao na "Brankovom kolu" obrazlažući da se nagrada dodeli meni:"Dajte da mu damo to priznanje, pa i Branko Radičević je pevao na svom jeziku i svi su mu se smejali, a danas ga slave". Znaš, najteže je napisati knjigu koja se lako čita. |
5 Znam da će moj drugi roman kritičari dočekati spremni, jer su čitali u NIN-u, Politici, Novostima top liste prodavanih bestselera na kojima je stajalo: Balašević, Pavić, Kundera. Komentarisali su taj rejting i prodavanost moje knjige rečenicom:"To je zato što je on to napisao". Pa, i Tolstojeve knjige prodavale su se zato što ih je on napisao, a ne zato što je to neki deterdžent za sudove. Balaševićev novi roman je ljubavni, jer to najbolje radi, smešten u sedam jesenjih dana 91.-e kada su mu svakodnevno na kapiju dolazili tipovi noseći pozive za vojsku. O razlozima zbog kojih je odbio da ide u rat Balašević danas priča: Činilo mi se da u našem opisu nije stajalo da idemo da rušimo tuđe gradove, da napadamo, da smo negativni, pogotovo iz razloga što je Jugoslavija, koju sam ja smatrao svojom domovinom, još tehnički postojala. No, tek ovih dana naišao sam na prave "oficire i džentlmene" koji su okončali tu moru sa mobilizacijom. |
6 Ispostavilo se da je naloge tih ratnih godina za "vojne nežbe" izdavao neki deseti referent koji bi svaki put kad bi mu bilo dosadno, a u spisku vojnih obveznika video moje ime, poslao u Cvijićevu pozivare. Pišem i da je u ovom vakuumu isplivalo more kriminalaca, ološa koji ne nestaju, već prete i da nas sve uvuku u njega. Nedavno se na TV "Pink" emitovao ekskluzivno Balaševićev koncert iz Slovenije koji čak ni sam protagonista tog koncerta nema. Mene su svih ovih godina toliko krali, policajci koji su trebali da obezbeđuju red ispred ulaza u hale ili stadione, redari, pirati, menadžeri, tonci (kaže mi jedan, daš mi 250 kaseta sa koncerta, pa ćemo se nekako snaći). Sreo sam vlasnika "Pinka" Mitrovića slučajno na aerodromu kada sam išao za London, poznavali smo se odranije, snimali smo nešto u njegovom tonskom studiju i on je bio korektan. Pitam g akako je mogao to da emituje bez moje saglasnosti, a on kaže da ima |
7 potpisan ugovor sa nekom fantomskom agencijom i što se njega tiče, on je čist, a agencija uopšte ne postoji. Moj Ljubljanski koncert emitovan na Pinku su sekle reklame, koje su sigurno u sekundu naplaćene, ali ne mari. To je najmanje što su mi radili. Provincijski menadžer koji dođe u grad i nauči šta su pokretne stepenice i semafor, mazne mi jednim potezom 150 000 maraka. Kod naših menadžera sve ide na reč, a kad avide pare na gomili, izbezume se i ispadne da reč održiš samo ti, a oni ukradu šta mogu. Ali lkepe se za mene jer znaju da ću napuniti salu, još to mogu, gde god se pojavim, ne mogu da odole varijanti kad vide lovu na gomili. Znaš, oduvek sam zarađivao onoliko novca koliko sam želeo. Sad, ispašće da sam pun ko brod, ali imam para tek toliko da pristojno živimo. Kada bi kod nas došli ovi što kradu po kućama, ozbiljno se nosim mišlju da pozajmim pare, pa da ipak nađu nešto, da se ne obrukam... Ipak, najbolje sam uvek živeo u Makedoniji. Zovem Olju, pita kako je, a ja kažem da živim kao Tito. Ništa ne plaćam. Pijem kafu u kafiću, jedem u restoranima, vozim se taksijem, a kada treba da platim, oni samo kažu:"U redu je, Balaševiću. za tebe je besplatno." Ovde, u Novom Sadu, |
8 gledali su uvek da me oderu gde su mogli. I kome da se žalim? Da obučem mantiju, vežem kanap oko struka i da bos idem da propovedam. Ja sam ti mera za toleranciju. A možda treba provući ruku ispod njih petoro i dreknuti:"daj jedan sa sirom" jer takvi glasni prolaze. Utisak je da Balaševića, u stvari, od svega najviše užasava primitivizam. Tačno, mene najviše užasavaju ovi ljudi koji pišaju gde stignu. Imam u dvorištu ovog pametnog škotskog ovčara, koji uvek kada to radi stane malo iza šimšira. Ne razumem kako to kod ovih viših sisara, pošto se ovde očigledno radi o sapiensima iako su sasvim čovekoliki, to ne funkcioniše i on stane lepo gde prolaze ljudi da obavi taj fiziološki događaj. Na konferenciji za štampu nedavno me je jedan novinar pitao zbog čega ponovo držim koncerte u Novom Sadu kad asam ga toliko pljuvao. Rekao sam da vi kao novinar to pitanje postavljate meni, a ne onima koji stvarno po njemu pljuju i zapišavaju, onda mi nemamo o čemu da razgovaramo. Posle jedne moje rečenice istrgnute iz konteksta o izbeglicama, imao sam čak fizičkih nasrtaja po novosadskim ulicama. Srećom, tu i tamo još |
9 znam da se od takvih napada odbranim. Sećam se naslova zbog koga sam imao neprijatnosti:"Izbeglice nisu srećne ovde, a ni mi nismo srećni sa njima." Prava moja rečenica glasila je da smo mi u ovom poslednjem egzodusu, ili kako se već nazivaju svi ovi pokreti, dobili tridesetak hiljada koji su živeli sa kravama, na selu, u potpuno drugom miljeu i koji su nesrećni u gradu jer nemaju svoj edvorište, kravu, svinju, bez ikakvog ponižavanja. Nisam seljak ali imam puno razumevanja za ljude kojima je sve u životu da ujutru ide da okopa pasulj. I rekao sam, za neke strane novine, da imamo njh tridesetak hiljada koji su nesretni jer grad nije njihova priprodna sredina i imamo nas koji ne možemo biti sretni jer pored nas živi tridesetak hiljada nesretnih ljudi. I Balaševiću zameraju da ponekad u svojim pesmama koristi etnomotive, motive čardaša, starogradskih romansi. Izvinjavam se onima što duvaju u neke cevi, udaraju u kante za med i šuplje goveđe kosti, ali ja potičem iz kraja gde je etno i violina pomalo. Ima tu i ritma Vojvodine, čardaša, imam j au svojim pesmama i puno ruske harmonije, sve je ovde široko |
10 Otvoreno od Karpata, neki muzikolog kad bi to razradio. Imao sam ponovo jedan maturski rad n atemu moje muzika, što znači da i nije potrebno matutrirati da bi o tebi pisali maturske radove., ali činjenica je u mojoj muzici ima svega što ima u Vojvodini. I činjenica je da nekome sada smeta violina. Oni da znaju da koriste violinu na način kako je ja koristim u mojim pesmama, ne bi se više od violine moglo živeti. Ali, na kraju, njima je taj hop-cup u krvi. Ti mađarski motivi, to je jedna laktaroška stvar, ali to je jedini ritam koji ja znam.Na kraju krajeva, meni je i jedna baba bila Mađarica, to sigurno ima neke veze. Ne govorim mađarski, kao što sam rekao u onoj pesmi slabo divanim madžarski, ali taj ritam osećam, nekako on potpuno leže u moje pesme. Svojevremeno su Balaševića optuživali i da mu Miroslav Antić piše sve pesme, pa kada je Mika umro, onda su govorili da mu je sigurno zaveštao neku svoju neobjavljenu zbirku, a Bajaga ga je jednom prilikom uporedio sa našim Dilanom. Meni je poređenje sa Mikom Antićem u početku polaskalo, bez obzira na to što sam ja do kraja Đorđe Balašević koji tu stoji i mislim da imam svoju bistu u aleji nekih velikana, kada je recimo naša šansona u pitanju. Snimatelj u Londonu mi je isto rekao da sam ja kao neki jugoslovenski Dilan. Pitam: ko je taj Dilan? Dovedi njega da mj napiše jednu pesmu na našem jeziku, a ja ću na engleskom. Mi svi patimo za tim svetskim glamurom, sjajem, publicitetom, ali da je to prevodivo i da se može jednim potezom na kompjuteru transponovati negde bilo bi tipova s kojima bi mi bilo mnogo veći kompliment da me porede, nego sa Dilanom. Njegove pesme su meni potpuno prosečne. Ima on u sebi taj bunt 60-ih, tipa sa gitarom, ali tu svaka sličnost prestaje. Moje pesme su možda suviše jasne i patetične, možda sam ja zaista naivac, tako o mojim pesmama govore oni koji žele nešto da ih pogrde. Međutim, onda se postavlja jedno pitanje: čekaj, sve su mu pesme patetične, a opet su nekako životne, imaju prođu, u čemu je tajna? Pa, tajna je u tome što je život patetičan, ali to niko neće da prizna. Život je pun suza, razočarenja, prevara i to je uvek isto. Mislim da ću jednog dana ipak dočekati da čak i oni moji najveći protivnici u trenutku slabosti zapevaju neke nove klince. časopis "INTERVJU", 27.decembar 1996. |
||