Uvod

   Od stare slave se ne zivi, to je tacno. Ali se u njoj itekako uziva..
   Prica koja sledi samo je pokusaj opisa te charobne veceri, 29. maja 2001, kada su po poslednji put na teren Marakane istrcale legende fudbalskog kluba Crvena Zvezda..
   Da, pokusaj opisa. Jer - ne moze bas sve da stane u rechi..

Svi putevi vode na Marakanu

   Kao u stara dobra vremena, ceo Beograd je tog dana bio obojen crveno-belim bojama. Nije bilo mesta u centru grada gde se nisu mogli videti ljudi u kapama, dresovima Zvezde, nije bilo momka ni devojke koji su isli ka stadionu - a da na sebi nisu imali nekakva oblezja voljene Zvezde. I neki tamo daleki restorani bili su okiceni crveno-belim zastavama, gazde su ponegde tocile po turu pica besplatno - svakome ko je dosao sa shalom. Ceo grad je tog dana - ziveo u secanju na neke davne dane slavne proslosti..

   Na utakmicu izmedju shampionske generacije iz 1991 i nekih novih klinaca koji sada shpartaju travom Marakane - doslo je skoro 60.000 ljudi. Sa svih strana. Bilo je tu Delija i iz Ljubljane, iz Republike Srpske, bilo je i onih koji su doputovali iz Evrope, ne bi li opet na delu videli chetu Ljupka Petrovica koja je 1991 zarila i palila jureci ka trofeju Kupa Shampiona.

   Kod samog stadiona, standardno velik broj pandura, sa nestandardnim zahtevima. Neke recenice organa javnog reda i mira prilicno su zbunjivale tifoze: "Nema zadrzavanja ovde" ili "Ne, momci.. nema tocenja alkohola u blizini stadiona". Ipak, iako po prvi put nisu mogli da uzivaju u blagodetima piva kod voljenog C-marketa u parkicu, cigani su alkohol nosili, neko u ruci, a neko odavno u sebi..
   Za to vreme, na terenu - igrala se prva utakmica, nimalo manje simpaticna od one najavljene za 19:30, i ako nista drugo - ono uzbudljivija, sa cak 6 golova..

"Generacija slave" - Born in 1991

   Dok se sa nekoliko zvucnika postavljenih po prvi put i u vrhu centralnog dela istocne tribine orila himna mladih Zvezdasha ("Pevajmo zajedno.. samo jedna je Zvezda"), na terenu su igrali neki novi klinci...
   Petlici Zvezde, rodjeni te slavne 1991. godine, nadmetali su se sa vrsnjacima FK Rudara, iz Kosovske Mitrovice. Iako stadion nije bio skroz popunjen u vreme odigravanja ove predigre velikom mechu, sve simpatije su (gle cuda) bile na strani dece sa Kosova. No, kako su oni u drugom poluvremenu stigli prednost crveno-belih, i sa 1:3 dosli na (za njih velicanstvenih) 3:3 - severom se orilo "Ne daj se Zvezdo!". Dirljiva scena ostavljena za sam kraj, kada su mladi Zvezdashi, poput svojih starijih kolega - slavili bacajuci se po travi, dok su se Rudorovi klinci dostojanstveno oprostili od beogradske (i ne samo beogradske) publike koja je imala sve simpatije na njihovoj strani.

  Za to vreme, dok se kod svih blagajni trazila "karta vishe", ono malo srecnika (njih 60-ak hiljada) polako je zauzimalo svoja mesta, dok se na severu spremala

Koreografija

   Podeljeno u vishe ekipa, beogradsko jezgro Delija sat vremena pred pocetak utakmice dalo se u postavljanje koreografije na celoj severnoj tribini. Ostala prisutna publika je, manje-vise slusala savete sa zvucnika postavljenih na atletsku stazu, te nije bilo prerano podizane koreografije, sto je ranije bio i ne tako redak slucaj.

   Kada je u minut do pola 8 spiker najavio sadasnji tim Zvezde, ceo sever je - sedeo. Dobro, ne bas ceo, posto je bilo onih koji su se zarekli da na utakmicama nece nikad sedeti, pogotovu ne na svom severu na kome su tolike godine proveli stojeci i pevajuci - ali, scena je bila velicanstvena.. puna iscekivanja... Spiker je prozivao igrace iz generacije 2001 koji su se jedan po jedan pojavljivali na terenu, a publika je u transu odgovarala - prezimenom fudbalera.
   I onda.. trenutak koji su svi na stadionu (i kraj malih ekrana) cekali..

   Na teren su uzdignutih ruku izasii momci koji su proneli slavu naseg kluba sirom planete. Redom - Stojanovic, Radinovic, Marovic, Jugovic, Belodedic, Najdoski, Sabanadzovic, Mihajlovic, Pancev, Savicevic, Binic, kao u stara vremena, istrcali su u crveno-belim dresovima na stadion kome su toliko puta doneli radost. A tada je na severu poceo trans svih prisutnih Delija:

   U uglovima najludje tribine kao po komandi - podignuti su crveni, pa pored njih i mali beli najloni. Boje koje su celom svetu dobro poznate..
  Centralnim sektorima severne tribine rashireni su, naizmenicno, svetli i tamni zeleni najloni koji su vrlo jasno predstavljali teren, a nijanse zelene boje docarale su "zelenu podlogu" koja je, kao i ona prava - podsisana nazimenicnim paralelnim nijansama. Neke je ta slika podsecala na boje italijanske zastave (crveno - belo - zeleno; zeleno - belo - crveno), zemlje u kojoj se desilo najvece slavlje u istoriji naseg kluba. Ipak.. tada se podiglo i "11 velicanstvenih" na Severu..
   Na tom, "terenu na tribini" - stajalo je uspravno jedanaest barjaka na dve motke, na kojima su bili iscrtani dresovi, sa imenima svih igraca iz shampionske generacije 1991. Lopta koja je bila nekih ogromnih dimenzija setala se sredisnjim delom severa, letela je tamo-amo velikom brzinom - podsecajuci na lakocu igre sampiona od pre 10 godina, dok je kod shipki, u podnozju tribine upaljeno vishe baklji, vulkana i ostale pirotehnike. Uz pesme "Pune tribine ludih navijaca" i "Djurdjevdan", ispred severne tribine bio je rashiren veliki transparent na kome je pisalo "Iz slavne proslosti - u sjajnu buducnost".
   Trenutak za istoriju, trenutak koji ce poput onog finala u Bariju - ostati nezaboravan.
   Igraci su odpozdravljali najvernijim navijacima koji su pevali bez prestanka, veliki barjak sa panoramom glavnog grada i natpisom "Beograd" vijorio se na sredisnjem delu atletske staze, ispred koje je bio postavljen i veliki grb naseg kluba, sa oznakom "10" u sredini i natpisom "Susret generacija 1991 - 2001".

   Sve to - u cast davno ostvarenog sna mnogih generacija, sve za igrace koji su tu slavu doneli, sve za klub za koji i danas zivimo..

Poslednji volej Darka Pancheva

   Odavno nije bilo toliko srece na licima prisutnih na stadionu. Pevalo se iz srca, ne iz grla, orile su se pesme davne, skoro i zaboravljene, zivelo se te noci - vise u proslosti nego u tom velicanstvenom trenutku.

   Nije na stadionu bilo "Zutog", ali je sever uveliko pevao cuveno: "Na na na na na na Robert Prosinecki, Robert Prosinecki, Robert Prosinecki.. ", bas kao sto se skandiralo "Dejo genije, pa ti si Bog", "Sinisa majstore", "Jedan je Jugovic Vlada", "Italija, Bari.. o o o .. Italija, Bari", "Dzajo, majstore!", "Ilija .. Ilija.. "..

   Na terenu - stara prica. Driblinzi Savicevica, Miha koji jurca i centrira sa svoje stare pozicije levog krila, Jugovic koji progirava ofanzivne bekove, cudesni prodori Belodedica iako je kao i uvek bio - poslednji covek odbrane, neverovatni i skoro zaboravljeni startovi legendarnog Ilije Najdoskog (koji nimalo nije stedeo momke koji danas nose Zvezdin grb na dresu.. i ako.. tako im i treba, da vide kako se nekad igrao fudbal i kako se, i sa toliko godina, moze ginuti na terenu za klupske boje). Bilo je tu i bravurozne odbrane Stojanovica, koji je, kao i nekad - umeo da odpozdravi na "Diko, majstore!", bilo je tu i sprinteva nezaustavljivog Dragise Binica, dok je u napadu, cuvena "zlatna kopacka Evrope", "kobra", Darko Pancev podsetio na dane u kojima je svakom protivniku tresao mrezu. O njegovom voleju levom nogom, koji istini za volju i nije bio precizan, pricalo se te noci nakon tekme uveliko, kao sto ce se pricati u godinama koje dolaze. Bio je to trenutak u kome je vreme zaustavljeno, u kome su se svi prisetili zlatnog penala u Bariju, u kome su opet videli onog starog Panceva - koji je i dovodio hiljade ljudi na Marakanu koja u poslednjih deset godina gotovo zvrji prazna..
  Niko u tim uvodnim trenucima nije mario za Drulica, Kocica, malog Markovica ili Lerinca. Sve je bilo kao u pesmi:

"Veselo mi s' tobom nekad beshe..
kad si Zvezdo bila prvak sveta..
Pevala je tad cela planeta...
da je nasha Zvezda prvak sveta..

Ne.. necu plakati..
srce mi je puno radosti..
Ne.. necu plakati..
srce mi je puno radosti.. "

  
Shampioni trce pocasni krug

   Prvo poluvreme zavrseno je bez golova, u borbi koja nikog nije previse zanimala, jer niko tu i nije dosao zbog rezultata. "Srce mi je puno radosti.. " bila je upravo ona definicija stanja u kome se nalazilo tih 60 hiljada ljudi, i niko nije mario za golove..
  Kada je pocelo drugo poluvreme, svi su opet bili na nogama, vec u 48 minutu..

  I tada je sve stalo..
  Sudija je odsvirao kraj ove revijalne utakmice koja je zapravo - bila mnogo vishe od toga. Sa uzdignutim rukama, generacija koja je svoj pohod iz Barija - zavrsila u Tokiju, okitivsi se nezvanicnom titulom svetskog klupskog shampiona - pocela je svoj poslednji trk ..
  Stadion je ustao, i svaka prisutna dusha je pevala: "Pune tribine ludih navijaca.. i baklje svetle ceo sever gori.. bubnjevi tutnje i pesma se ori.. jedite go*na, mi smo shampioni.. ale ale .. ale ale.. ". Ispred kolone koja je sa uzdignutim rukama odpozdravljala zapadnu, juznu a zatim i istocnu tribinu, neko je nosio veliku ikonu Svetog Nikole, u znak zahvalnosti svetitelju u cijem je mestu gde mu se moshti nalaze, na stadionu koji nosi njegovo ime - Crvena Zvezda postala shampion Evrope, davne ali nezaboravljene 1991.

  Shampioni, stigavsi ispred Severa, sa suzama u ocima - pevali su sa svojim Delijama, dok je ogroman 15-minutni vatromet je poceo iznad tribine gde su svi pevali najpre "Pune tribine", a onda i "Djurdjevdan". Bio je to onaj trenutak u kome su mnogima suze krenule na lice... Bez previse patetike, taj tren cemo ostaviti u secanju onima koji su ga doziveli, a onima koji nisu - ostaje samo da zamisle takvu scenu koja ovde zastaje, i ostaje bez nekog detaljnijeg opisa - jer.. ne moze bas svaka radost da se pretochi u rechi...

"Zvezda mi je sve.. "

  "Zvezda mi je sve.. ne mogu bez nje" bila je pesma koja se od tad pa sve do kraja utakmice orila sa severa. Mnogi pesmu nisu ranije ni culi jer i ne dolaze redovno na utakmice, mnogi su bili pod utiskom odlazecih majstora, mnogi su stadion poceli da napustaju kada su umesto ekipe Ljupka Petrovica istrcali kao "sparing-partneri" sadasnjoj generaciji Zvezde - omadinci u crveno-belim dresovima. Iako se na terenu sadasnja ekipa Zvezde "pojacala" Djorovicem i Dekijem Stankovicem, mnogi su i pored tih 4:0 za "nashe", cutali..
   Onima koji su stajali i pevali do poslednjeg trenutka, u ushima ce i u danima koji dolaze - odzvanjati:

"Veselo mi s' tobom nekad beshe..
kad si Zvezdo bila prvak sveta..
Pevala je tad cela planeta...
da je nasha Zvezda prvak sveta..

Ne.. necu plakati..
srce mi je puno radosti..
Ne.. necu plakati..
srce mi je puno radosti.. "

  Pesma - u koju je stala sva radost davnih vremena, pesma koja ce trajati - do nekih novih titula, evropskih pohoda, pehara..
  Dao Bog da docekamo neku novu proslavu desetogodisnjice. A bice je..

   Mozda tada budemo gledali matorog Marijana Markovica, ugojenog Stevu Glogovca, celavog Lerinca, Pjanu koji ne moze vise da skoci, ali ume da da gol glavom, mozda tada budemo videli poslednji volej Gorana Drulica..

  Do tada.. a i od tada, severom ce odzvanjati: "Zvezda mi je sve.. ne mogu bez nje.. ".

   Jeste, i bice..

Che