Uspomene brodolomnika
Najpoznatiji jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević u ratnoj ispovesti Aleksandru Đuričiću objašnjava zašto je želeo da prekine seriju kultnih beogradskih novogodišnjih koncerata, kako je posle saobraćajne nesreće kćerku otimao od smrti, zbog čega se ne vozi skelom i da li će još jednom moći da opeva polomljeno kosovsko bagrenje
Do Djordje Balasevica se najbrze stize skelom kojom se mirni i nabijeni ljudi, uz pomoc vojnika, prebacuju sa jedne na drugu stranu Dunava. Zadah rata i tresak detonacija u domu Balasevicevih moze da nadjaca samo prica o iznenadnom brzom Jeleninom oporavku posle teske saobracajne nesrece. Posle povrede drugog vratnog prsljena, stanja kvadriplegicnosti, neveselih lekarskih prognoza, mladja Djokina kci sada najnormalnije prilazi stolu i pruza mi ruku. Balasevicevog imena ovog’ puta nema ni na spisku domacih izdajnika, mada je za sve ove “mirne” godine tu imao rezervisano mesto.
- Uglavnom cutim, ne eksponiram se previse. Cini mi se da nista ne bih mogao da promenim i da bi to bila uzaludna zrtva.
Pre nekoliko godina, povodom jednog nama bliskog rata, najpoznatiji Novosadjanin napisao je: “Preosetljiv sam. Eto, meni jedan najobicniji rat pokvari raspolozenje...”
Sada nije neraspolozen – ocajan je. Tuzan pogled, pojacan svezim borama, poneki osmeh, uglavnom cinican i iznudjen... Osisan do glave, a jedino na levom ramenu dreci veliki plavo-crveni istetovirani
Zasto ste istetovirali bas misa ?
- To je bilo moje
obecanje Jeleni dok je tesko povredjena lezala u bolnici. Po svim prognozama
imala je male sanse da prezivi, ali smo je, bukvalno, oteli od smrti.
Spasavajuci njen zivot, mi u porodici smo spasavali i svoje, jer bez nje nam ne
bi nista vredelo.
Nas petoro smo ekipa. U toj nesreci koju je Jelena dozivela i koja se po nas vrlo sretno zavrsila, shvatili smo da se zivot u jednoj sekundi okrene i ode u drugom pravcu. Potpuno se obezbedi, sto bi lalosi rekli: “Tek kad bunar presusi, onda vidis koliko ti je voda vredela”. U tim dugim pricama oko njene posetelje, u sok sobi, stvarno smo je otimali od mraka, po cijoj ivici je hodala. Onda je svako od nas davao obecanja koja su uvek bila blesava. Rekao sam joj: “ Onog momenta kad’ ti stanes na noge, ja cu se osisati do glave i tetovirati. “ To joj je tada zvucalo smesno. Medjutim, ona je nekim pravim cudom za mesec dana stala na noge. Odmah sam se obrijao do glave i ostalo je samo tetoviranje. Onda je krenulo: “ Ne moras, stavi nalepnice ili kanu, moze da se skine za godinu dana. “ Vrlo sam sujeveran tip i nisam zeleo da se moja carolija skine za godinu dana. Dali su mi katalog tetovaze i ostalo je da biram da li cu kukasti krst, cudoviste, zmajeve, zmije... Jedva sam uspeo da pronadjem Amosa, misa iz jednog crtanog filma. To je nasa porodicna prica jer sam deci stalno govorio da u sesiru imam amosa koji mi sve sapuce. Verovatno cu, jednog dana, biti smesan na plazi, kao celavi deda sa istetoviranim misem na ramenu. To je mali pecat na Jeleninoj otpusnoj listi iz bolnice i uvek cemo se toga secati kao jedne od
Kako se kao ambasador
dobre volje UN osecate u ovom ratu ?
- Ta pocasna titula, u ovom trenutku, je vrlo cinicna, jer UN nisu uradile nista da sprece ovo bombardovanja. To zvanje nikada nisam zloupotrebljavao, nisam uzeo pasos, niti sam se ijednog trenutka tako predstavljao, jer sam bio ambasador dobre volje na crno, mnogo godina pre nego sto su mi UN dodelile to priznanje. Bas od povratka sa tih cuvenih sarajevskih koncerata, koji su ovog februara neprimetno proslavljali godisnjicu, ovde sam doziveo najneprijatnije trenutke u karijeri i nisam imao iluzije da se stvari mogu resiti na neki drugi nacin osim nekom drasticnom situacijom, u koju smo sada svi uvuceni kao taoci. Za nekog nepristrasnog posmatraca ovo sto nam se dogadja sada, samo je obican sled dogadjaja. To se, na kraju, ipak, moralo desiti i kod nas. Kao ambasador dobre volje, ne idem ulicom i vicem: “Peace, braco !”. Jedino bih mogao da se odbranim citirajuci svoje pesme od “Samo da rata ne bude”, pa do “Putuj Evropo”. Mogu samo da zalim sto niko nije slusao pesme, a pesme ne menjaju svet.
Pevali ste i Slobodanu: “Zauzdaj svoje klonove, dok Vijetnam ne ponove”, ili “Da li je ovo kasarna il’ zemlja”.
- Ta pesma
“Sloboda-ne” snimljena je na crno i te 91/92 godine prosla je dosta
diskretno. Ima tamo jedan stih koji kaze: “Nemoj nas vise braniti, brigom ces
nas sahraniti”. Njen alibi je sto je napisana tako davno. Planirao sam da je
stavim na svoju novu plocu “Devedesete” ali ne znam kako bi zvucala kada bih
je pevao van zemlje. Uvek kad lajem volim da to bude u blizini tipova koje
pominjem. Taj vic ne prolazi na drugom mestu. To je, na zalost, samo nasa pesma.
Sad kad me pitaju kako bih se iz svega ovoga izvukao, kao diplomata i lala,
kazem: “ Do ovakve situacije nikada ne bih ni doveo.” Ovde se sad igraju
prljave, gadne igre, a svi smo igraci. Cujem pre neki dan opet neke
“ekspertize” i strucna misljenja kako je ovo “vrlo zjebana stvar jer, na
kraju, i jedna i druga strana moraju biti zadovoljne”. Jedino je malo nezgodno
sto mi u ovoj prici nismo ni jedna ni druga, nego treca
Plasite li se?
-Ne. Jedna africka
izreka kaze da se pametan covek stidi, a glup se plasi. Sramota me je zbog
rusenja ugleda jedne male, pravedne, ratnicke drzavice – mozda malo drcnije
nego sto bi trebalo. Uvek mi je bilo krivo sto se rusi dobar imidz ove zemlje,
pa se ide, cak, dotle da citav svet bude protiv nas. To, naravno, ne znaci da je
taj svet u pravu, ali tragicno je sto kod nas ne postoji niko ko moze da se
dogovori sa tim svetskim
Poslednji put u
“Sava centru” sam im rekao:”Ne bojim se da ce me neko uhapsiti na sceni.
To moze da se desi. Bojim se da cete vi tu sedeti i da nista necete uraditi. To
je sramota od koje se ne bih oporavio.” Iz godine u godinu primecujem kako se
na beogradskim koncertima volumen onog vrcavog, agresivnog Beograda polako
spusta i kako to postaje jedna preplasena varos koja se boji da li cu pomenuti
ovog ili onog. I svi vole kad pljunem po nekom, sve u stilu – nije normalan,
sklonice ga, uhapsice ga... Kada bi se to desilo, naravno, svi bi rekli:”Pa,
mi smo ti govorili da ne pominjes, sta ti je to trebalo?” A zemlja je danas
dovedena upravo u to stanje – naviknuti smo
Jeste li vi to
razocarani i u Beograd?
-Bio sam na ivici
odluke da vise ne radim koncerte u Beogradu, jer sam i ove i prosle godine bio
razocaran. Cinilo mi se da je to stvar koju treba zavrsiti i pamtiti kao dobru
uspomenu. Planirali smo da ovogodisnji, inace stoti, koncert, odrzimo ispred
“Sava centra” i da budu svi oni koji su dolazili prethodnih 99 puta. A sada
je bilo ponuda da to uradimo na Trgu Republike. Medjutim, ni publika, ni
Beograd, ni ja nismo zasluzili da stoti koncert bude u takvom okruzenju. Bio bi
to za biografiju lep podatak da sam stoti koncert odrzao u Beogradu po kojem
padaju bombe, ali to je meni vrlo tuzno i ne bih se nesto na taj nacin branio.
Bilo mi je tesko i da nastupim na onom uskrsnjem koncertu jer je to bila
situacija kada bih rekao nesto razlicito od onog sto sam izgovorio, ali bi to u
ovom momentu bilo protumaceno kao defetizam i izdaja domovine.
Je li vas prodrmala
prva sirena?
-Ovde se prvo cuo tresak jer je pogodjena kasarna na Majevici, pa tek onda sirena. Bio sam vise zbunjen nego uplasen. Verujem u neku svoju karmu i ne mislim da cu poginuti u Novom Sadu od neke NATO rakete. Jednom sam krenuo po cevape skuterom. Olivera se pobunila, jer je bila vazdusna opasnost. Samo sam je pitao:”Da li ti zvuci realno da cujes kako je poznati jugoslovenski kantautor Djordje Balasevic poginuo za vreme NATO napada na Novi Sad, na svom skuteru, sa serpom punom cevapcica?!” Ni jednom nisam bio u podrumu i ne znam kako izgledaju sklonista. Kad grmi, primitivan covek se boji neba, a pametan razmislja zasto se to dogadja.
Zasto
nama grmi?
-Moramo da shvatimo da nemamo posla sa normalnim ljudima. Neki od nas to znaju vec godinama, a nekima ce, na kraju, ipak, biti jasno. Niko normalan ne bi pucao na most na kom su ljudi. Niko normalan ne bi pucao na most. Niko normalan ne bi pucao uopste. A sad, razmislimo da li bi neko normalan slao decu na most da ga brane od napada nenormalnih. To je vrzino kolo u kome su se stvari otele kontroli.
Mozete
li da pisete?
-Prijatelji koji su na ovaj ili onaj nacin bili ucesnici dogadjaju u Vukovaru cesto su mi govorili da moram da odem tamo i pokupim neke umetnicke impresije. Nisam bio. Sad u Novom Sadu imam inspiraciju gledajuci zapaljeno nebo, srusene mostove i ljude koji mi, zbog sopstvenih tragedija u glavi, ruse jednu po jednu uspomenu. Sada nam je dalje Petrovaradinska tvrdjava nego Budimpesta. I do tvrdjave moramo da idemo skelom. Od svega toga verovatno cu nesto napisati. Mislim da o ovome treba pisati sada, da nas ne bi posle prepricavali.
Jeste
li se vozili skelom?
-Jos nisam, jer tu, valjda, prioritet imaju oni sa radnim obavezama. Citava ta zguzvana gomila ljudi, zaista izgleda prilicno ponizavajuce. Meni je jedino bilo interesantno da Aleksa to dozivi i upamti, ali jos uvek se ne usudjujem sa njim da se popnem, jer moze biti previse opasno, a Dunav jos nije za plavanje.
Vasa
pesma “Ne lomite mi bagrenje” povezivana je svih ovih godina sa kosovskim
problemom. Tamo vise bagrenja nema!?
-Pre mnogo godina u Ljubljani je otkazan jedan koncert jer je omladina Slovenije tu pesmu tumacila kao velikosrpsku, okrenutu protiv Siptara i bojkotovali su koncert. U momentu kada se Vojvodina osecala ugrozena po pitanju neke svoje slobode, negde u vreme jogurt-revolucije, bilo je dovoljno da kazem:”Deco, nikad nisam bio u Pristini, ili u Peci i ne znam da li tamo ima bagrenja ali sam dolazeci danas iz Novog Sada u Suboticu video usput mnoga bagrenja”, i odmah je ta pesma postala autonomaska. Kao umetnik sa ponosom sto bi mogla da se otpeva i na siptarskom i da opet ima odredjenu tezinu. Nisam tom pesmom prizivao na rat. U njoj se ne pominju ni Srbi, ni Siptari. Vrlo sam pazio na te stvari. U trenutku kada je napisana 1986. godine, Srbi su se selili sa Kosova i ona je funkcionisala u tom smislu, kao srpska pesma. Pokazalo se da i u mom narodu ima kojekakvih siptara. To je pesma za sve one koji pokusavaju da imaju neki svoj zivot: svoje male praznike, nedelje, porodicne fotografije, rituale, klince, izlete, a onda ih neko otera, srusi im kuce, zapali mostove u ime nekih visih, devijantnih ciljeva. Koliko je bagrenja polomljeno od trenutka nastanka te pesme? Prvo na Kosovu, pa u hrvatskoj oko Knina, Slavoniji oko Vukovara, oko Dubrovnika, pa u Bosni citavo cudo suma, da bi se opet lomilo bagrenje sada na Kosovu. Univerzalna pesma.
Koja
vam od tih malih stvari najvise nedostaje?
-Proputovao sam svet i slikao se po belosvetskim trgovima, skverovima, avenijama, a nikad se nisam slikao pored novosadskih mostova jer sam mislio sto da se slikam kad su stalno tu. Onda covek shvati da su obicne stvari vaznije od tzv. ideala iza kojih se, po pravilu, kriju samo interesne grupe i ekipe ljudi koje pokusavaju da zastite svoje pozicije, birace, poreske obveznike koji su ulagali u tomahavke... Stalno ocekujem da se pojavi neki glas razuma jer imam 46 godina i malo sam prestar da slusam kako cemo izgraditi jos lepse zgrade i mostove. Citavog zivota slusam kako smo spremni na najveca odricanja – ja stvarno vise nisam! Doziveo sam zrele godine i jos uvek se vozim putevima prepunim rupa koji se stvarno ne mogu pravdati ratom. Ako je trebalo sve srusiti da bi smo krenuli dalje – evo, i to je uradjeno. Nadam se da je ovo tacka na devedesete i da cemo, konacno, reci da zavrsio balkansku turneju velikim nastupima u nasoj zemlji, na otvorenom.
“Nema
jos ni blizu te letelice u koju bi moglo da stane sve ono sto bih morao da
ponesem kada bi me neko konacno naterao da zauvek odem odavde”, napisali ste
pre nekoliko godina. Jeste li smanjili kolicinu prtljaga?
-Resio sam da ovde ostanem do kraja, da vidim dokle sve ovo moze da ide. Samo ne znam koliko cu svojoj deci moci da poturam bajku kako ce ovde biti sve u redu. Klincima, ipak, treba otvoriti oci i pokazati im da postoji mogucnost izbora. Ima ona stara pesma:”Ako nekoga volis, oslobodi ga, ako ti se vrati, znaci da te je voleo”.
Kada su ljudi odlazili uglavnom sam mislio:”Budale, gde ce da pocinju zivot iz pocetka u cetrdesetoj.” Oni se sada ne odusevljavaju time sto imaju benzina i time sto nas pre podne nisu bombardovali, nego samo nadletali. Imaju zivot bez bonova Cernomirdina, Dzejmi Seja, Klarka, Jove Todorovica...
Zar
vam u biografiji nije falilo jedno ratno poglavlje?
-Mozda ce ovo biti interesantno za biografiju, ali meni sada uopste nije interesantno. Nikada nisam mogao da predpostavim da ce u Novom Sadu biti sruseni mostovi i da ce goreti nebo. Ove vatre nad Novim Sadu su oprljile neke zvezde u kojima sam do sada gatao. Sada sam jedino prepusten tome da cekam da se nesto dogodi i da drzim palceve da ovo ne moze dugo da traje. To vam je ono:”A ljudi cutali, a sta bi drugo, i pricali da ovo ne moze dugo.”
Osecate
li se kao gubitnik?
-Apsolutno! Ostaje gorak osecaj poraza iza citave moje mirnodopske, kosmopolitske price. Ispunjava me ocaj pre pomisli da cemo biti crna rupa na karti svet. Ipak, nadam se da ce biti kao u onom filmu u kojem se desavaju lose stvari, ali se zavrsi hepiendom i svi vole da ga gledaju.