NEKA IM PEVA BALIJAŠEVIĆ
Kod amatera postoji verovanje da je važno da novine pišu o tebi, dobro ili loše, nije bitno. Kod nas nešto Ređih, koji smo očito predugo u biznisu zvanom šou biznis, i koji smo za sve ove godine već uterali na stotine i stotine honorara raznim netalentovanim likovima, postoji verovanje da je važno da novine ne pišu o tebi, ni dobro ni loše, jer s obzirom na overdozu nevaspitanja i površnosti u našoj štampi, na kraju i dobro uvek ispadne loše, priča za "Glas" Đorđe Balašević.
Falsifikat originala
Izvesna novinarka, na primer, zna da je ja neću tužiti, da urednik neće proveravati, i da je publici odavno svejedno šta joj poture. Ovih dana prepričavali su mi njen članak o tome kako me je lično pronašla u Sloveniji, i sve tako. Za razliku od mene čak je saznala i da ću Novu godinu dočekati tamo? Čekaj, znači li to da su ovi Balaševići, koji se svakodnevno viđaju po Novom Sadu, neki piratski Balaševići, a ne originali? Ne bih se više čudio da krenem negde na koncert, pa sretnem sebe kako se već vraćam sa istog!
Piratirali su mi sve ploče: ugledna beogradska firma koja je izdala dva moja CD-a, a posle toga i mene lično, ali, interesantno, nije otkupila i obavezu da uplati i koju kintu autoru? Piratirali su mi, zatim i sve četiri knjige, što je veliki kompliment - tako su mi bar javili sa Sajma u Beogradu? Samo jooš nisu napravili piratskog Đolet, koji će se za njih penjati na scenu, pa sam gotov. Ustvati, možda je ovo što se tu i tamo dešava u Sava Centru naivni pokušaj tako nečeg? Piratska verzija Balaševića pred piratskim Beograđanima? I izgleda da su ti što piratiraju jedini pravi u čitavoj priči. Svi ostali su, ipak, samo kopije...
Godina opasnog življenja
Pa, bila je 1999, Jedna Od Onih Godina, šta da vam pričam. Počela je Jeleninom tragičnom povredom - eto, tek hiljadu i prvi trač o nama, nažalostj, bio je istinit. Beba je zaista u saobraćajnoj nesreći, koju je bez razloga izazvao obesni lokalni klipan, pretrpela tešku luksaciju četvrtog vratnog pršljena, neurološki ispad, bila je kvadripllegična, nepokretna od vrata nadole, sa minimalnim, samo teoretskim šansama da će ikad prohodati. Operiosao ju je i spasao profesor Aca Miličić, u novosadskoj bolnici, u kojoj je i provela dva sledeća meseca, i čijem smo osoblju neizmerno zahvalni.
Sve priče o helikopterima, operacijama u Americi i Švajcarskoj i ruskim čudotvorcima samo su plod neiscrpne čaršijske mašinerija. Verujem da će Jelena spojiti svojtalenat za pisanje sa tim strašnim iskustvom, i napisati mali priručnik ohrabrenja za svakog koga sudbina dovede u sličnu situaciju. Prohodala je pred prve napade na Novi Sad, i poošto su koraci niz stepenice najteži deo rehabilitacije, i danas se šali da je NATO bio njen glavni fizioterapeut, jef je na svaki zvuk sirene morala d silazi iz svoje sobice u potkrovlju. Sad ide u gimnaziju, redovno, zabavlja se sa Žikom Džudistom, još redovnije, i sve nas diže svojim nepobedivim duhom.
Stvaran svet oko nas
A potrebno nam je to. Olja i ja smo sve podneli strejt, kako to kažu klinci, bez cuge i sedativa, ljudi iz bolnice znaju koliko smo samo vremena proveli tamo. E, onda nas je rat sačekao da nas malo opusti, pa smo sredinom maja morali i da se rastanemo. Zbog neophodnosti hidroterapije Olivera i klinci su otišli u Budipeštu, overivši, znači, u kući rušenja novosadskih mostova i najteža bombardovanja, a ja sam im se pridružio, hm, pa pridružio sam im se kad sam im se pridružio, da ne odajemo svoje jatake...
U Sloveniji smo proveli više od mesec dana, u termalnoj banji. Ispalisu genijalci, nikad im to neću zaboraviti. Menadžerski šljam lansirao je priču kako smo kupili kuću u Portorožu (da nam malo digne rejting), krenuli su tračevi i ogovaranja, no, to je bio dobar znak da se život polako normalizuje. I gde je sad istina? Pa, postoji ona izreka o tome da prvo želiš da menjaš svet, pa ljude oko sebe, a onda shvatiš da moraš da menjaš sebe. A možda je pametnije promeniti adresu?
Koncerti za bistrooke
Na kraju sveta sretao sam protekle godine Bistrooke, kako ih ja zovem, ljude sa koncerata u bivšoj i sadašnjoj Jugi, koji su zbog nečeg i morali preko. Ko je pre deset godina mene zvao u inostranstvo? Niko. Tamo su išli samo narodnjaci, kod naših gastosa, koji su se ložili na trofrtaljke i lupali pivske flaše o glavu. Izgleda da su se svi ti genijalci vrtili kući, jer su mnogi drugi morali da odu. Svirali smo samo u inostranstvu. Gde god kreneš - inostranstvo.
Tuzla, pa Zetra Sarajevo, prošao sam i kroz tu strašnu Hrvatsku, carinik me je pitao hoćemo li se zagrliti? I zagrlili smo se. Onda smo posle peripetije sa vizama svirali u Americi, Njujork je bio super, Toronto kao kod kuće, Vankuver nezaboravan. Jedino je u Čikagu konkurentski ćirilični radio agitovao da se ne ide na koncert Onog Slovenca. Oh, hau serbiš... U Pragu, klupski, u famoznoj Lucerni, ali zato Skoplje po prvi put na sajmu, silovito. Ali, da se ne razmećem puno brojkama, ispašće da se hvališem. Svud puno, uglavnom. I onda, početkom decembra, bar hiljadu "ZG" registracija pred halom Tabor u Mariboru. I kraj...
Beogradski krug kredom
Eh, devedeset i devet koncerata održao sam dosad u glavnom gradu, i mislim da zaslužujemo da stoti bude nešto posebno, i Beograd i ja. Nisam završio ploču, nije mi nešto išlo, a prestar sam da bih sebi dopustio pesme sa greškama, ko zna kad ću imati priliku da ih ispravim. Da pevam stare šlagere, da pričam stare priče, ne ide to. Kolega Cukić se čudi što dižem "toliku famu" oko ovih koncerata, tobož zbog političke situacije, kad sam sve ove godine i imao publiku baš zbog politikanstva. Dobro čovek kaže. Ne pada mi na pamet da više trtljam o politici, posebno zato što, posle svih onih pevanja na mostovima, sve više mislim da ovaj narod ima predsednika kakvog i zaslužuje.
A da izadjem i prozivam Božovića i ostalu drugoligašku ekipu, ne šikuje mi se. Svi su oni u dilu, teraju po svome, svakom nađu cenu, sreća moja da i mene još nisu izlicitirli. Nadao sam se da će publika shvatiti ovaj moj gest, spremio sam i neka objašnjenja, ali situacija me je navela da se branim ćutanjem, poošto me niko ništa nije pitao. Priznajem da nisam očekivao revoltiranu gomilu pred Sava Centrom, ali sam se nadao da sam zaslužio da me bar neko pozove telefonom i pita šta ćemo sa onim terminima od dvadesetosmog decembra pa do četvrtog januara?
Možda su i zvali, a ja nisam bio u dometu, pa su morali da se nekako snađu? Da se ne lažemo, drgo mi je i zbog Harija i zbog Harisa. I normalno je da dolaze ovamo, samo nije baš normalno da ih isti onaj, koji se pre godinu dana ismevao kako smo dobili Balijaševića, svog ambasadora među Muslimanima, sad zove u svoju emisiju i navija da obore Đokin rekord.
Riđokosa iz sedmog reda
I tako, kraj decembra obično sam provodio drugačije, ali i to se jednom moralo desiti. Nedostaju mi klinci iz prvih redova pred blagajnom a iz zadnjih u sali, nedostaju mi šibice kresnute na "Protina kći", snop reflektora na riđokosoj u sedmom redu, nedostaju mii čak i večiti grebatori za karte. Ali, za sve je bolje tako. lMnogi su predstavu shvatili do sad. Nove pajace pronaći ćete lako. Jer drugi cirkus će doći u vaš grad...
Beograd i ja znamo da se odabno, a kod starih prijatelja to tako ide. Nekad se ne vide godinama, pa nastave tamo gde su stali. Beograd, onako drčan i samouveren, Beograd pun duha, bučan, razmazan po transparentima i grafitima, zvonak, nasmejan, lud, poslednji put sam sreo u ponoć trinaestog januara One Godine kad je trajao studentski protest. I od tad se nismo sreli. I bolje da se ni ne sretnemo ovakvi kakvi smo, obarajući pogled jedan pred drugim. Preživećemo nekako? Ma ajde, da to više nisam čuo. Nije život sudar putničkih vozova pa da se raduješ što si ga preživeo - šta vam je?