Pevaci umiru pevajuci (5) Pise: Djordje Balasevic

SNOVI PO STAROJ CENI

"Ne zakopcavam se ja na ledjima, nemojte me plasiti nekim granicama. Ja sam SVETSKI tip, uopste necu da razgovaram na nivou republika, pokrajina i mesnih zajednica…"

Vise ne verujem da cu ikada napisati roman. Stalno pokusavam, ali nikako da mi se primi.

Mogao bih da izdam zbirku zapocetih romana, pet-sest stranica u vrh glave. To je profesionalna deformacija, naravno pod uslovom da pisanje pesama uvazavate kao profesiju. Citavog zivota borim se sa minutima. Par minuta za Bozu Puba. Beskonacnih pet za Vasu Ladackog. Kao, strasan Petao, a traje tri minuta i nesto sekundi.

I sad, nemam ja tih zivaca, moj burazere, da na dvadeset kucanih strana otvaram cipzar na nekoj suknji, kad sam navikao da u dve strofe upoznam devojku, navedem je na blud i sretnem je kroz osam godina.

Ne mozes ti sad nekog sprintera preko noci prekvalifikovati u maratonca, sprinter prolupa za petnaestak sekundi.

Tako i ja, roman zamislim tolstojalno, ali sam nestrpljiv kao svedska tinejdzerka, i moj glavni junak se vec na cetvrtoj stranici vrati, a do seste se i osveti svima redom, kao da treba da stigne na poslovni voz, a ne u antologije i obavezni skolski program.

Babrao sam po raznim zanrovima, od mog dolaska u nase krajeve, pa do prestanka iseljavanja sa Kosova, znaci, od istorijskog romana pa do naucne fantastike. Ne vredi. Uvek se ispucam na par stranica.

Sve mi se cini da necu dobiti Nobelovu nagradu za knjizevnost. Nema veze, nek se potrude malo, nek smisle kako ce to formulisati, ne mora da bude bas za knjizevnost. Poklonu se u zube ne gleda.

U "Dugi" vezbam prelazak sa dva minuta na cetiri toma. Hvala im sto su me primili kao pripravnika za klasika, mada u poluolimpijskom Beogradu postoje i bolja mesta na kojima sam mogao nauciti da se ono sto se moze reci u par reci iznese u sirem izlaganju.

Oduzicu se jednom ovom listu. Kad od nekog SIZ-a dobijem i zvanicno da sam besmrtan, spomenucu "Dugu" u memoarima. Ako budem bolje raspolozen, mozda im i zavestam novu zgradu, jer ce im ovu sigurno iznajmiti na duze BBC, da bi u njoj snimali po Dikensovim romanima. Brrr, svaki put kad udjem u tu tamno sivu ili svetlo crnu zgradurinu, osecam se kao treci, koji upravo stize na partiju preferansa sa Davidom Koperfildom i Oliver Tvistom.

To se ja, znate, pomalo vadim sto uvek donosim tekst u poslednji cas. Pera El i simpaticno drustvo u cosku na srecu nemaju kamin u redakciji, jer da imaju, davno bi me preparirali i okacili iznad istog.

Redovno im montiram paniku, ali stvarno nije zlonamerno. Posto ocigledno nije ni dobronamerno, onda je sigurno nenamerno. Eto, nadam se da sam ubedio porotu.

Ustvari, kasnim vec tridesetak godina. Jos u skoli je foto finis odlucivao da li sam pre profesora uleteo u razred. Negde u detinjstvu sam napravio zakasnjenje od par sati, i kao nasa zeleznica, jos nisam uspeo da ga nadoknadim.

To je mana, jasno mi je, lepo kaze ona izreka, ko rano rani dve srece grabi. Ja nisam rano ranio, pa sam zgrabio samo jednu srecu, ali ne zalim se, tim mi je draza i jos je vise i ljubomornije cuvam, posebno imajuci u vidu danasnju opstenarodnu nestasicu srece u nas, a i sire.

Medju nama, pomalo odugovlacim sa tekstom jer se uvek nadam da ce se desiti nesto sto ce mi definisati temu, mada i to ima svojih nedostataka. Uvece cujem, preko noci napisem, ujutro predam, i, sto bi rekli kocosi: pala karta. U jednom broju spomenem Krizaja (cestitam Boco, alal ti Jahorina), u drugom spomenem plakat i vec se jave manijaci opste prakse, cini im se da imam nesto protiv Slovenaca.

E, momci, ne zakopcavam se ja na ledjima, nemojte mene plasiti nekim granicama. Ja sam SVETSKI tip, uopste necu da razgovaram na nivou republika, pokrajina i mesnih zajednica. Imam vise godina iskustva na svom neradnom mestu i meni su neke stvari sasvim jasne i logicne. Secate se price o cvrcku i mravu? Ne znam vise sta je mrav rekao cvrcku na vratima te zime, ali sam siguran da ni mudri basnopisac nije mogao da pretpostavi da bi pojedini cvrcci bili u stanju da cetrdeset puta dodju mravu na vrata, a da ne ukapiraju u cemu je fazon. Budimo bar u basnama posteni, pa pokusajmo da razumemo zasto poneki mravi bas nisu ludi za cvrccima.

Ja ih pomalo razumem. I mravi imaju dusu.

Sve u svemu, najsigurnije je pisati o vremenu, tu cak i kad se zeznes za godisnje doba, niko ne primeti. Prosli put sam se nesto dao u Jesenjina, kad je Sveti Ilija zapevao svoju omiljenu "Kad sveci falsiraju", i moj pismeni zadatak o prolecu totalno uneredio sa lakih minus dvadeset.

Necu vise da ga izazivam. Dunav je ionako visok, a jos je pocela prolazna monsunska kisica. Treba paziti na vodostaj, nisu jos razresili taj kljucni santimentar. Ispod njega nema struje, a iznad njega ima struje, ali ima i poplave. Sta cete? Mrak ili poplavu, ne moze i jedno i drugo za iste pare.

Kazu da pravim smekerima tema nije problem. Jednostavno, od svega se moze napraviti neka prica. Bas da probam.

Danas sam, recimo, pazario potpuno nov bojlr. i stari nam je bio nov ali je tiltovao iz nevezanog. Kamenac, kazu majstori, kamenac otkida u novosadskoj vodi, svaki bojler rikne za dve-tri godine. Doticnom tekucinom su me okupali kad sam se rodio, za ovih trideset i cetiri godine sam je u vise navrata konzumirao, pa sad vi mislite koji sam ja nindza, bojleri umiru kapajuci, a Bata jos funkcionise.

A ti se bojleri izgleda i prave za jednokratnu upotrebu. U servisu rekose da se delovi ne proizvode posebno, a ako ga poruce, cekacemo malcicke, a i kostace vise nego nov bojler. Majstori smo mi. Kao satro u nekoj smo krizi, a pravimo bojlere koji se posle bacaju kao papirnate maramice. To ja zovem standard. Da imamo samo malo kosije oci mogli bi da se pobrkamo sa Japancima i niko ne bi ni primeti.

Sad dolazi do izrazaja prednost nas koji zivimo u malim varosima. Svi se poznajemo. Svi znaju ucitelja, popa, apotekara i geometra. Oni sretniji, kao u ovom slucaju vas izvestac, poznaju i ponekog trgovca. Danas je glavni seks pronaci nesto po staroj ceni. Jako smo sretni, pa kupimo ono sto nikad ne bi kupili, samo da bi zeznuli tog nekog, koji dize cene, jer recimo bas u toj radnji nadjemo poslednja dva sidra za slepove po staroj ceni. Kupljeno. Pa i sami znate da se i pravi prijatelji poznaju po tome sto vam nesebicno otkrivaju svetu tajnu gde ima samo jos nekoliko necega po staroj ceni. Trazeci, i da vas ne mucim vise, i nasavsi konacno bojler po staroj cnei nasao sam i jednog drugara po staroj ceni, od pre "Razdeljka". Tad, pre nego sto sam postao Djordje Balasevic, bio sam izvesni Djole, sto je imalo nekih svojih drazi. Drugari koje sam tada stekao otpali su kao blato sa cipele, kad sam lupio djonom tu oko tridesete stepenice, a oni retki koji su mi preostali, i kojima sam i ja preostao, sluze mi uglavnom zato da spomenemo dobra stara vremena, koja su uvek prosla, i sad mi to izgleda nemoguce, ali je sasvim izvesno da cemo i ova vremena jednom spominjati kao stara, dobra i neponovljiva vremena.

Steva zvani Glover, po nekom davno kremiranom basisti, prodavao je ploce u robnoj kuci, i mi smo tamo visili malo pre, malo posle, a najvise za vreme skole, moleci ga da nam pusti "Greenen manalishi", sto je on uvek i radio, zaverenicki, da se ne isfrustrira sef, koji je u dnu prodavnice bas objasnjavao ozbiljnim musterijama kako se ukljucuje masina za pranje za vise programa.

Sad je sve drukcije. Steva je sef, ali nikom nista ne objasnjava jer su u medjuvremenu svi sve saznali. Odjel za ploce se teritorijalno prosirio na racun stednjaka na tvrdo gorivo i plasticnih lavora i muzika se javno manifestuje. Drugi je trend sad u modi, jedan drug je pevao kako ga je ranila jedna zena, ranila za sva vremena, zeeeeena… Nisam siguran da li sam dobro razumeo, da li ga je ranila ili hranila za sva vremena. Svejedno, surovo je i jedno i drugo.

Steva Glover je moj drug i on mi kaze da mi ploce idu odlicno. Ja sam njegov drug i pravim se da mu verujem. Pricamo malo o bojleru, pa malo o Dunavu, pa malo o zivotu. i, znam da deluje nepovezano, ali nije. Sve je povezano. Bojler je protocni. Kazu da i Dunav protice. O zivotu da i ne govorim.

Perfekt postaje sluzbeno glagolsko vreme nase generacije. Narocito kad pricamo o fudbalu. O igri koju smo ponekad igrali, cesce gledali, a stalno voleli. Igra nase i vase mladosti.

Gledajuci TV ovog proleca, "Zvezdu", "Real", Reprezentaciju i sportske preglede, dosao sam do jednog novog, zastrasujuceg zakljucka, da sportski komentatori odlaze u penziju kad i ostali narod, u poznom dobu, sto znaci da ce ovi najopasniji vegetirati jos dvadesetak godina. Uzas!

Do ostalih zastrasujucih zakljucaka u vezi spomenutog sporta dosao sam ranije, tu nisam zatecen.

Znao sam da ce nas sampion poniziti spanskog. Takva seva na sredini terena nije vidjena od radnickih sportskih igara sedamdeset i druge, kad je harao "Tehnoalat". Kazu da je Galjego na poluvremenu telefonirao bratu da dodje po njega, jer je bio toliko sludjen da ne bi znao da se sam vrati kuci. Jedan nas drugar, fotoreporter, koji pomalo govori spanski, u samoodbrani, kune se da je Butrahenjo u jednom trenutku ushiceno uzviknuo: "Ombre, pa ovo nije klub, ovo je kulturno-umetnicko drustvo." Na zalost, fudbal se jos igra po pravilima iz prethodnog stoleca, ustanovljenim u materijalno-kapitalistickoj Engleskoj, gde se broje takozvani golovi, to jest situacije kad lopta udari u stilizovani kanap, razapet izmedju neka dva stapa.

Da nije tog nezasitog brojanja, zna se ko bi uvek ostavljao najbolji umetnicki dojam. Nasi momci nestrpljivo cekaju da fudbal konacno pocne da se igra u pojedinacnoj konkurenciji. Pa da vas onda vidimo, Spanci jedni obicni.

Sto se tice austrijske reprezentacije, jasno mi je da je kod njih smena generacija, pa tim vise smatram da su mogli ustedeti koji siling, i odigrati protiv nasih radnika, privremeno zaposlenih u Becu. Kakav im je tim i od njih bi dobili cetiri komada.

Deo nase sportske stampe misli da se nazire tim za Evropu. Jedan od naslova posle ovog meca je bio: Samo da ne zaspimo na lovorikama. Kazu da Irci ne mogu da spavaju, kod njih su zbog naseg tima uveli treci stepen pripravnosti.

I ja sam se bacio na rekreaciju. Nervira me onaj De Niro, on je za snimanje jednog filma nabacio trideset kila, pa ih posle skinuo. Razjareni bik. Slicno delujem i ja na terenu, ne kao De Niro, kao onaj drugospomenuti. Dobar sam jedino za zivi zid. Moram pod hitno snimiti taj film, pa da i ja omrsavim. Ovako, ne mogu citavu filmsku ekipu da dovedem u bezilaznu situaciju. Sta mogu kad sam profesionalac.

Ova zima mi je pruzala izvesne sanse za smanjenje senke, ali nesto nije u redu. Kazu da se sva tela na hladnoci skupljaju, prestojao sam zimu u dvoristu, triput mi se vracao grip, na bis, i izgleda da se samo moje telo ne skuplja na hladnoci.

Jos kad mi Olja pokaze neke vezbe, potpuno se iskompleksiram. Ona to radi za moje dobro, znam, ali ne ide mi, prosli put sam se tako zaglavio na onim merdevinama zakacenim za zid gimnasticke dvorane, da je morala da zove vatrogasce da me skinu.

Na fudbalu je jos gore. To sam navodno nekad znao, sad znam jos jedino da se ne sme igrati rukom. Drugo sam zaboravio.

Najgore mi je kad mi neko i za ovo sto sad pokazujem kaze da dobro igram. Nemam pojma, moj burazere, u odnosu na vreme provedeno u jurnjavi za loptom, ne da sam pacer nego sam mama od pacera. I pingvin bi dosad naucio da je uvek bio samnom na terenu.

Necu vise o tome. To je film bez hepienda.

Blizi se, srecom, "Univerzijada". Jedva cekam. Dobro da smo pomerili sat unapred, jer stvarno ne znam kako bih izdrzao do leta.

Mi smo u NS-u dobili sahovsku olimpijadu. Naivno, Sve objekte vec imamo, pardon, skoro sve. Pesaci, lovci, konji i topovi itekako su prisutni u nasem zivotu. One figure koje nisam nabrojao, daleko im lepa kuca, vec ce neko zameniti. i televizija ce ucariti, sah se jos uvek igra u crno-beloj tehnici. Samo bi bilo dobro da se malo koriguju pravila, zasto beli uvek imaju prednost, treba poteze vuci istovremeno.

Ne smem da se unosim, ima tu jos posla, ali to ce velemajstori bolje resiti. Ja nemam veze sa tom igrom, pogresno su me ucili, rekli su mi da konj ide u "G" i tek sam u ovoj godini Vuka shvatio da je to "G" cirilicom. Dosad sam drugacije igrao, pa su me zato valjda protivnici uvek cudno gledali.

O tom potom. Bicemo u vezi. To nam je jedini izlaz.

"DUGA" iz 1987.