Balašević: Umalo da postanem muška Brena

Ako sam patetičan, onda sam patetičan iskreno, a ne zato što to dobro prolazi. U mojoj generaciji su se svi fiksali ili cugali ili su na nekim teškim sedativima. Oni ne mogu da izađu sa životom na kraj jer je život patetičan. Oni su ti koji nisu patetični i koji nemaju nikakvu emociju. Meni su smešni, verovatno isto toliko koliko i ja njima

Autor: Rade Stanić

Što kažu: kakva Francuska takva Edit Pjaf. Ako sam ja takav kakva mi je publika, skroz je u redu. Zadovoljan sam - odgonetajući i sebi šta je to što u njegovim pesmama već četvrt veka privlači publiku, kaže Đorđe Balašević u intervjuu čiji smo prvi deo objavili prošle nedelje.

- Pre svega, to privlači samo određen deo publike. Prvi put u životu kad sam pevao u mikrofon, bilo je „U razdeljak te ljubim“. Ploča je prodata u sedamsto hiljada primeraka. Nema one priče - mi smo vežbali u garaži. Nije tu bilo velikog predumišljaja. U toku karijere bilo je nekih momenata, znaš, kad svi utripuju - mi smo proroci, najvažniji smo, pa onda vučeš neke poteze, kao, ovo će biti dobro za publiku. Čim počneš tako da razmišljaš, gotovo je.

Da li ste vi povlačili takve poteze?

- Imao sam par pretencioznih detalja kad sam radio ploču „Panta rei“. To je bilo pogrešno. Uvek treba raditi pesme za sebe. I najlepši deo je u stvari ono kad donesem Olji (supruzi) neki snimak, jer kad radim neku pesmu da obradujem nju ili nekog od svojih koje volim, ili sebe, to ispadne dobro za sve. Ali nisam nikad razmišljao o tome zašto to dobro prolazi. Verovatno zato što svaka pesma ima priču, neku poentu, fabulu. Znači, ako čuješ treću strofu, interesuje te šta je bilo u prvoj. Nije to refren koji se besomučno ponavlja. Verovatno je to. Kad slušam narodnjake, kao za retardirane, dvadeset puta ponavljaju.

Zašto toliko ne volite narodnjake?

- Ne, to je pogrešno prebačeno na ove likove koji pevaju narodnjake.

Volite li ove koji pevaju?

- Ne volim ih, ali ih i ne mrzim. Oni su pokazatelji koliko se taj trend širi. Znači, mene brinu narodnjaci u politici, narodnjaci u ekonomiji, što kažu, nedovršeni. To je neka varijanta na pola puta selo - grad.

Da ste bili u prilici, da li biste otišli na koncert Cece Ražnatović?

- Nikad. To nije vrsta muzike koju ja slušam. Ne znam uopšte na čiji bih ja koncert otišao jer sam kao režiser koji snima filmove, a ne može više normalno da ih gleda. On samo gleda gde je kamera, gde je ovo, gde je ono.

Rastuži me kad naši vaterpolisti, odbojkaši, košarkaši osvoje nešto, pa se to pretvori u jedan dert. Ne mogu da pevaju Šubertovu Šestu nedovršenu simfoniju, da je zvižduću s balkona gradske kuće u Beogradu. Nismo uspeli da napravimo neku normalniju pesmu, kao „We are the champions“, na naš način, nego se sve to svodi na taj dert, na trubače.

Jedan hrvatski publicista fascinaran fenomenom Balašević napisao je da je razlog vašeg uspeha u tome što u vašim pesmama postoji nostalgija, patetika, pa i nešto što je nazvao sentimentalnim kičem. Ima li istine u tome?

- To su one stvari koje mi možda prebacuju, ali kojima me možda i hvale. Patetika.

Jeste li vi patetični?

- Verovatno, ali, ako jesam, onda sam iskreno patetičan. Nisam patetičan zato što to dobro prolazi. Moj život je bio takav da čak ni Balašević u svojim pesmama ne može tu dozu patetike da postigne koju sam ja imao - tu količinu ljubavi, ljubomore, očaja, bola, svega onoga kroz šta sam prolazio. Recimo, kada je Jelena (kćerka) bila u bolnici. Možeš da snimiš film o tome. Svi bi rekli: malo su ga preterali, nije baš ovako u životu. Jeste. U pesmi „Patetični bluz“ pokušao sam da povučem paralelu između tih koji to sve ismevaju, a, s druge strane, ne mogu sa životom da izađu na kraj. Kad se pojave emocije, onda se propiju. U mojoj generaciji su se svi fiksali ili cugali ili su na nekim teškim sedativima. Oni ne mogu da izađu sa životom na kraj, jer je život patetičan. Oni su ti koji nisu patetični i koji nemaju nikakvu emociju. Meni su smešni, verovatno isto toliko koliko i ja njima.

A šta je s kičom?

- Izađem i pevam „Protinu kći“ i par hiljada klinaca plače. To, verovatno odavde kad gledaš, izgleda stvarno idiotski, ali u tom filmu u kome se mi nađemo, to je potpuno iskreno. Publiku ne možeš varati, to bi sve moglo da prođe jednu sezonu. Međutim, deo publike je ostao, i taj elemenat kiča koji se spominje, to je ono što u svakom našem životu postoji. Ne baš u vidu gondole na televizoru, ali i prava i velika umetnost je uvek na ivici samog kiča. E sad, stvar je tačke gledišta koliko mi tu liniju gledamo iskosa, da li sebe vidim s ove ili s one strane.

Imate li konkurenciju na današnjoj muzičkoj sceni?

- Ono što me najviše nervira, to je što nemam konkurenciju. Ne zato što mislim da sam, kao, nedodirljiv i neki genijalac. Bora Čorba, Bajaga su mi konkurencija koliko i ja njima, koliko je već ko od nas u modi, koliko ko radi. Ali konkurencija u smislu klinaca koji treba da dođu - njih nema. Mislim da ta generacija ima priličan problem s autorstvom uopšte. Bajaga, Bora, Brega ili ja, to su sve klimakterični tipovi u godinama. To je u redu, ali mi nismo ta snaga koja može da pokrene svet.

Niste omiljeni kod vaših kolega. Šta mislite, šta je razlog tome?

- Pa normalno, imam lepu ženu, imam dobru decu, kuću, imam dva mala psa. Imam uspeha. Nemoguće je da te neko voli. Svi imaju neku svoju priču i svi me kao jako dobro znaju. A, osim Olivere i klinaca, niko me ne zna. Imam vrlo mali krug prijatelja, i to je normalno. Imam puno poznanika. Primećujem da ljudi koji mi se smeškaju, s kojima sam dobar, koji su super, kako me posle nešto pljuju, ogovaraju. To je verovatno zato što tako izgledam i što je sve jako lako što radim.

To ljude iritira.

- Kad se desilo to s Jeleninom povredom, imala je tri odsto šanse da ostane živa. Kvadriplegija je bila dijagnoza, bila je oduzeta od brade naniže, više od dva meseca. Očajna situacija. Kad smo govorili: borimo se za njen život, rekao sam - ma, borimo se za svoj život. Da se njoj nešto desilo, gotovo je. Zar bih ja pevao dalje? Mi smo uneli energiju - znaš onu priču - sve može na ljubav, na patetiku. Dvadeset četiri časa smo bili s njom u bolnici. To je bila jedna mašina emocija. I kad su pitali kako ste uspeli, rekao sam - zato što sam ja Balašević, ja sam platio lekare. Znaš, ljudi uvek imaju tu priču. Platio sam lekarima da mi dete prohoda, meni sve lako ide. Zato što sam pevao Titu, zato je ona prohodala. Ljudi imaju tu malu dozu revolta prema nekom ko život podnosi s lakoćom.

Kako ste počeli da se bavite muzikom?

- Počeo sam uz nekog drugara u gimnaziji, koji je svirao gitaru i pevao neke stvari od Bee Geesa, ali nije znao nikad tekst do kraja. Moj predlog je bio da napišemo tekst na našem jeziku. Kao: daj, ko to može. A ja sam stalno uz strane pesme koje sam slušao na radiju uvek imao neki svoj tekst. Onda sam za tu pesmu Bee Geesa, koja se zvala „Lord“, napisao tekst, recimo, na nivou šlagera. Ali su svi bili šokirani kako se to slaže i kako to može da se peva.

Tada ste počeli i da svirate gitaru?

- Taj moj drugar je želeo da se bavi ozbiljnim stvarima, pa je otišao u Nemačku da radi kao konobar i onda sam shvatio da sam ostao sa svim tim pesmama u glavi i da sad moram da ih izvadim, jer ću poludeti. I onda sam počeo da sviram gitaru. Imao sam 19 godina. I ovaj čovek kod koga sam otišao, moj prvi komšija u zgradi u kojoj smo u to vreme živeli kod Železničke stanice, rekao je da sa ovim prstima nikad neću biti gitarista - imaš prste kao ćevapčiće, to baš ne obećava, ali malo ćeš moći da se pratiš. Evo, do čega je dovelo to praćenje na gitari.

Jeste li tada počeli da pevate svoje pesme?

- Da, na svoj dvadeseti rođendan, kad moji roditelji uopšte nisu znali da sviram gitaru. Moj ćale je bio u Pešti, radio je kao predstavnik Turističkog saveza Jugoslavije i keva je bila uglavnom kod njega. Došli su na moj rođendan i svi su pevali za stolom i ja sam rekao - kad već svi pevaju, jer to je bio običaj pre nego što se krene kući, da svako otpeva svoju pesmu - mogu li ja da otpevam nešto uz gitaru. Ti sviraš gitaru? Malo se kao nešto pratim. I onda sam odsvirao „Vasu Ladačkog“, koga sam tad već napisao. I bilo je kao - čije je ovo dete? To je tvoja pesma? Nikom nije bilo jasno.

I tada ste snimili „U razdeljak te ljubim“ sa grupom Žetva.

- Imao sam sreću. Za prvi singl koji je snimala, grupa Žetva nije imala pesama, a imala je termin u Radio Novom Sadu. Studio je onda bio veliki problem. I oni su me zvali i napravili smo jednu vrstu neprincipijelne koalicije. Ja tu grupu nisam voleo, a oni nisu imali pesmu, pa sam ušao u tu grupu i dao im svoju pesmu s predumišljajem da prvom prilikom napustim bend.

„U razdeljak te ljubim“ je bio veliki hit.

- To je išlo astronomskom brzinom. Što se muzike tiče, nema nekih neuspelih pokušaja. Naravno, imao sam puno grešaka jer sam ušao u posao koji nisam znao, ali mi je publika sve to praštala, pustila me je i dovela me do toga da ono što radim za sebe dobro je za sve. Da tu nema ono: napraviću jedan hit, a iza ću poturiti pesmu koju ja volim. Kao što je bio primer sa „Imao sam strašnog petla“ koji je bio monstruozni hit.

Pevate i dalje tu pesmu?

- Jako retko. Pre svega, sad se približavam tim godinama. To mi više nije tako smešno kao što je bilo, a drugo, nisam nikad jako voleo tu pesmu. Po toj pesmi su me svi poznavali i bila je velika dilema da li sad da pravim takve pesme pa da budem muška Brena, da me svi znaju gde god stanem na pumpi, ili da pravim neke druge pesme, pa da se tu opet okupi taj određeni broj slušalaca koji je, pokazalo se, bio presudan za brušenje.

Kakav je bio vaš odnos prema Titu?

- Bio je simbol tog dobrog vremena. Nisam ja njega video kao nekog živog lika sve do momenta dok ga nisam sreo. Čak ni onda. Bio je lik koji je visio u školi, u svakoj prostoriji u koju uđeš, kao zastava s petokrakom, nešto što je asociralo na moju zemlju. „Računajte na nas“ bi mnogo bolje prošla i ostala čak i nedirnuta da nije bilo Tita i zakletve. S ovim iskustvom, ja to vidim kao umetnički promašaj zato što sam napravio pesmu koja ne traje zauvek kao „Vasa Ladački“, nego je trajala koliko je trajao Tito. Niko u tom trenutku nije mogao da pretpostavi da će Tito biti za tri godine zaboravljen i da će svi govoriti: onaj nas je sve zavio u crno.

Kada ste definitivno prestali da izvodite tu pesmu?

- Prestao sam da je izvodim na 40-godišnjici Službe državne bezbednosti. To je moglo biti 1983. ili 1984. godine. Skinuo sam je s programa mnogo pre nego što su je drugi skinuli.

A kako se sećate tog datuma...?

- Sećam se apsolutno. Ima mnogo imena koja su u to umešana. Sećam se 40 godina DB-a, jer je moj ćale došao prepadnut pošto ga je zvao neki visoki lik iz policije. On je rekao - to je drugi čovek iza Dolanca, ja mu nisam znao ime. Treba da sviraš, proslava je 40 godina Udbe. Ja sam rekao - ne mogu, imam koncert u Kragujevcu. Moj ćale se uplašio i sutra se opet vratio i rekao - opet me je onaj zvao i rekao da je to lična želja Staneta Dolanca, koji je u to vreme bio sekretar unutrašnjih poslova. Ja sam rekao - foliraju te, nego ti njima kaži - neka nazove Dolanc, i ja ću peške doći na koncert. I naravno, Dolanc je zvao ćaleta . Rekao sam da ću onda odložiti taj koncert u Kragujevcu, a oni su rekli - ma nema problema, mi ćemo ga odložiti.

Jesu li vam tada tražili da pevate „Računajte na nas“?

- Reditelj čitavog programa bio je Đotra, moj prijatelj sa televizijskih snimanja. On kaže - treba da pevaš „Računajte na nas“. Rekao sam da neću jer je ta pesma izlizana. On kaže - time treba da se završi. Ne, ja sam završio jednim lepim songom „Želim ti puno sunca nad glavom, momče u plavom“, koju sam ja kasnije, mnogo sofisticiranije i mnogo lepše, uradio u „Plavoj baladi“ na ploči 1990.

I sad na koncertu klinci verovatno iz štosa viču „računajte na nas“. To je uvek neprijatan trenutak.

Zašto je to vama toliko neprijatno ako je ta pesma bila toliko prihvaćena?

- Kao da ja i danas imam toliko koncerata u Beogradu, kao da ću ja sad napuniti i Zagreb i Stapare zato što sam pevao Titu 1977. godine. Stalno se misli da sam od toga dobio nešto. Sve moje kolege su pevale Titu, samo su imale taj problem da su imale manje dobru pesmu nego ja, pa su se provukle nekako. Ja sam imao nesreću da napišem pesmu koja je buknula.