U celosti iskoristivši svojih akademskih petnaest minuta zakašnjenja mrak je zagospodario dvoranom. Sa svetlom su nestali svaki žamor, zvižduci, skandiranja i ostali zvuci kojima je nestrpljiva publika pokazivala da je od poslednjeg koncerta proteklo previše vremena. Tišina je prestala desetak sekundi kasnije kada je Profesor, praćen usamljenim reflektorom, nonšalantno prišao klaviru. Sa prvim taktovima dobro znane pesme počinje aplauz. Jedan za drugim, opušteno – kako im jedino i pristaje, Nenadjebivi ( The Unfuckables ) izlaze na stage. Devojka sa naočarima u prvom redu balkona ne uspeva više da sakrije svoje uzbuđenje. Stolica joj postaje pretopla. Ruke suvišne. Ne zna šta da radi sa njima.

I onda, u pravom trenutku, i Majstor izlazi na scenu. VJ je u medjuvremenu odradio svoje - stage je osvetljen. Muzika se jedva čuje. ”Đole! Đole!”, vičući iz sve snage ekipa sa balkona pozdravlja svog omiljenog kantautora. Devojka sa naočarima više ne sedi. Ni ne tapše. Ruke su joj zauzete. Čvrsto je stegla ogradu balkona. Sve više prkosi zakonima fizike, kao da želi da pokaže da je 400 kilometara malo i da mora još koji santimetar da bude bliže svom heroju. Markantni Crnogorac, jedan iz ekipe upadljivo uniformisanih ( crne pantalone, sako i majica, kratko ošišana kosa ) rmpalija začuđeno je gleda. U nekoj drugoj situaciji sasvim sigurno bi joj nešto dobacio, ali sada, verovatno instinktivno, oseća da ne sme kvariti trenutak. I njegovi drugari su u čudu. I njima je jasno da su na terenu na kome se ne snalaze baš najbolje.

Ni u parteru nije manje euforično. Bosanci, nenaviknuti na sedenje na Đoletovim koncertima, s nogu pročišćavaju grlo prošvercovanom litračom domaće rakije. Nije im bilo teško da unesu bocu. Na ulazu u Erkel teatar, pozorište koje u turističkom vodiču kroz Budimpeštu zauzima visoko šesto mesto na listi znamenitosti vrednih obilaženja, ljubazni redari ionako nisu nikoga pretresali ( što je, usput budi rečeno, učinilo da se pisac ovih redova oseti poprilično glupavo kada je, u maniru iskusnog beogradskog koncertomana, prišao jednom od njih sa unapred raskopčanim rancem i jaknom, sa odručenim rukama i šakama punim sadržaja džepova ).

”Eto mene dolazim/sto dukada donosim”, pevao je Đole očevidno uzbuđen neočekivano burnim dočekom. Ne, on te večeri nije preplivao Dunav da bi stigao u Budimpeštu. Preplivao je, poput većine onih koji su ga te večeri slušali, neku granicu. ”Ovo je jako čudna situacija. Teško mi je da vas sve oslovim jednim imenom. O čemu se radi: Ja sam došao iz zemlje čiji sam državljanin u drugu zemlju da pevam svojim zemljacima koji su državljani te druge zemlje. Ali zajedno sa mnom u inostranstvo su došli i moji zemljaci, državljani iste zemlje čiji sam i ja državljanin, a takođe i moji zemljaci koji su prešli neke treće granice. Stoga – dobro veče zemljaci, ma odakle da ste”.

Zaista, još mnogo pre koncerta bilo je jasno da među dve hiljade posetilaca ( reč je o gruboj, odokativnoj proceni, sasvim sigurno manje tačnoj od standardnih i veoma komplikovanih modela prebrojavanja ) ima ”zemljaka” sa svih strana. Osim Srba iz Mađarske kojima je ovo bio Đoletov prvenac, ostali posetioci su sve sami koncertni veterani iz Sava Centra, Tivolija, Skoplja, Skenderije. Rečju, poslednji put kad se na jednom mestu našao takav međunacionalni sastav stradalo je krdo mladih svinja u Karađorđevu. Utisak je da je, kao i uvek, najglasniji bio balkon gde su se utaborili članovi Đoletovog internet fan kluba ( www.oaza.co.yu/muzika/djole ). (Bilo nas je ipak više u parteru!, prim.ur.) O tome ko je odakle došao govorili su i parkirani autobusi i automobili ispred pozorišta. Do karata je najlakše bilo doći kupovinom preko agencije. Ali u toj varijanti uz karte je neizbežno išao aranžman sa smeštajem. Oni koji su se odlučili da na licu mesta kupe kartu nisu se prevarili. I na sam dan koncerta još je bilo slobodnih karata. Ni do početka nisu sva mesta bila rasprodata ( naročito je jedno mesto ostalo prazno ).

”Pa kako da ne suzim”, govori sredovečni elegantno obučeni Beograđanin ne puštajuci iz zagrljaja svog prijatelja iz Osijeka, ”Nismo se videli deset godina”, objašnjava. Njihov slučaj nije usamljen. Svuda unaokolo neko se sa nekim srdačno pozdravlja, jedni ćute i grle se, drugi ne zatvaraju usta. Pokušavaju da deceniju svog života pretvore u nekoiko desetina minuta.

”Gedo gluperdo/Svu si zemlju proćerd’o/Sve si spisk’o, sram te bilo/ Gedo bekrijo”. Šaljivi pesmičak o tipu koji je od pokojnog teče nasledio komad zemlje a onda ga svojim budalaštinama raskomadao i rasprodao, iz nepoznatog razloga proglašen za opasnu političku pesmu sa snažnim aluzijama, započeo je seriju pesama sa dugo iščekivanog novog albuma Devedesete. Đole obećava da će do kraja meseca završiti poslednje tri pesme i da će se album konacno naci u prodaji. ”Nemojte mi zameriti što pevam nove pesme, ali i one će jednom postati stare!”, objašnjava Balašević. ”Ha,ha!”, na to se smeje mladić obrijane glave sa votkom u rukama, ”Pa on još nije ni snimio sve pesme, a one su meni već stare”, govori. Devojka sa naočarima ne trudi se da prikrije suze dok trešteni Bosanci zajedno sa Đoletom pevaju još nesnimljeni ”Talas”. Nakon ”Balkanskog tanga”, ekipa uniformisanih Crnogoraca odlučila je da je dosta za ovaj put. Odlazeći zajedno sa poslednjim akordima pesme koja govori o novom subkulturnom fenomenu poznatom u čaršiji kao ”brzi momci lake ruke”, nesvesno predstavljaju savršenu scenografiju.

A publika je oduvek bila Đoletova najbolja scenografija. Stoga druge nije ni bilo. Niti je bila potrebna. Naravno, ako izuzmemo dva zaostala novogodišnja ukrasa. Viseći iznad stage-a svojim oblikom su mnogo manje ličili na ukrase, a mnogo više na pogrebne vence. Tako usamljeni podsećali su na sve one koji od prošlih koncerata nedostaju, na ovaj ili na onaj način..

Koncert se nastavlja.

”Protekla godina za mene je bila prilično teška. Osim toga što smo svi proživeli imao sam i porodičnu tragediju. Jelena je nastradala u saobraćajki. I kad me danas pitaju za njeno zdravlje odmah im kažem – Pa zar mislite da bih danas bio ovde i pevao da ona nije dobro.” To je otprilike bilo sve što je Đole rekao o prošloj godini. Poštujući princip da o državi čiji je građanin,  izvan nje govori samo lepo, a nemajući Bog zna šta lepo o njoj da kaže, nije je ni pominjao. Ispričao je samo anegdotu o Radomanu Božoviću ( ”Moj najverniji neprijatelj” ) kome je pre odlaska u inostranstvo pružio ruku pomirenja i ljubazno se ponudio da mu prenese nešto preko granice, ako je potrebno.

Stare priče, poput novih pesama, nikome nisu smetale. Nekoliko munuta pre ponoći svetla u dvorani su se upalila što je trebalo da znači da je koncert završen. No, naravno da niko nije ni pomišljao da napusti dvoranu. Nikome to nije padalo na pamet ni pošto je podignuta draperija iza koje su se pojavile nasumice nabacane kulise. ”Laku noć Budimpešto. Laku noć Beograde, Zagrebe, Banja Luko. Laku noć Makedonijo”, trudio se Đole da ne zaboravi nikoga. Tek nakon otpevanog ”Cirkusa” i nakon četiri i po sata neprekodne svirke pozivi na bis su utihnuli. Najuporniji je bio dečko sa galerije koji je dugo sam aplaudirao nadajući se da će mu se i ostali pridružiti, ali svima je bilo jasno da tražiti još ne bi bilo pošteno.

Količina energije koju je Balašević preneo te večeri nemerljivo je velika. ”Čula sam da je Đole veliki koncertni mag, ali nisam imala pojma kako to izgleda u zbilji”, sa osmehom priča devojka rodjena u Sent-Andreji, ”Sigurno neću ubuduće propuštati da ga slušam.” Dugo nakon svirke ljudi su ostali u holu pozorišta ili na platou ispred njega. Videlo se da niko ne mari što je već skoro dva i što je sutra ponedeljak. 

Konačno, pošto su se svi razišli, na stepeništu je ostao samo jedan par. ”Pre pet godina otputovao sam u inostranstvo, a ona je ostala u Beogradu i tada smo se rastali. Večeras smo se ponovo sreli i eto – ponovo smo se spojili.” Devojka ništa ne govori. Sedi i uživa.

Uživa od koncerta do koncerta.

    Koncert Đorđa Balaševića u Erkel teatru u Budimpešti organizovalo je Srpsko pozorište u Mađarskoj. Pozorište ima svoju scenu – Lovri, ali je direktor Milan Rus pravilno procenio da je ona premala da primi sve Đoletove fanove. Koncert u Budimpešti naročito je značajan po tome što se prvi put posle deset godina na istom mestu našla i beograska i zagrebačka publika. Pored njih bilo je ljudi iz Makedonije, BiH, Osjeka, Slovačke, Austrije... Nakon koncerta upriličen je vrlo dirljiv susret Balaševića i njegovih obožavatelja sa svih strana.

    Balaševic nije želeo da govori za novinare iz Jugoslavije, već se susreo samo sa novinarima lokalnih srpskih listova. Nije se libio da izrazi svoje oduševljenje prijemom, rekao je da ne oseća ni po čemu da je u inostranstvu. Izrazio je nadu da će ubuduće prolećni koncert u Budimpešti postati tradicionalan. Još jednom je i novinarima obećao da će do kraja sledeće nedelje završiti rad u studiju na novom albumu, što neće biti ni malo lako uzimajući u obzir najavljena koncertna gostovanja u Parizu i Cirihu.

    O stotom koncertu u Beogradu nije bilo reči. Ono što se čini jeste da nakon izjave novog hrvatskog predsednika da mu je Balašević omiljeni pevač i da bi ga rado slušao, Đole više pažnje usmerava svojoj dugogodišnjoj želji da nastupi u Zagrebu.

                                              Vojislav Stevanović