Samo jedna stvar je teza od zivota u ovoj zemlji. A to je navijanje za nju... Naime, od tri nacionalne selekcije, protekle nedelje je najveci uspeh izvukla ona koja je uspela da izbori remi na domacem terenu. Par dana sam se osecao kao usamljeni zbun na psecem setalistu. Ne secam se da sam vise puta popisan u kracoj jedinici vremena... Ali svaka cast fudbalerima. Decacima iz najbezbednije lige na svetu (jedino ovde navijaci se ne usudjuju da provale u teren, jer bi mogli dobiti batine od brojcano nadmocnijih igraca!) sigurno nije bilo lako da se otmu Svim Onim Barabama i konacno potrce za loptom. Likovi koji su transfere overavali pistoljem, surovi trgovci, recimo, crveno-belim, plavo-belim, ili crno-belim robljem, uvukli su se u klubove i razjurili publiku i sav posten svet, napravivsi od naseg fudbala pusto i zabaceno ostrvo. Na srecu, i na tom ostrvu se iznenada pojavio dobri Petko i zacas doveo jedanaestoricu Robinzona u kakav-takav red... Svaka cast, dakle, fudbalerima, ne na tome sto su najzad ukapirali da fudbal nije pojedinacni sport, i ne zbog borbenosti koju istice stampa, jer fudbal nije ni borilacki sport, nego zbog vaskrsle samouverenosti i drskosti koje predstavljaju dva prva i najvaznija koraka svakog ozbiljnijeg zaleta... Ono sto je Partizan nedavno ucinio za svoju zemlju, postavlja na svoje mesto sve sarlatane koji nas godinama zamajavaju prosto-nam-neophodnim dolaskom "Stonsa". Kad uskoro krene liga prvaka, ime Beograda pominjace se posle dugo vremena u svim vestima i bez onog sablasnog kairona "breaking news", sasvim ravnopravno uz Madrid, Rim ili London, kako mu i dolikuje na kraju krajeva... A sto se odbojkasa tice, njihov neuspeh me je pre rastuzio nego razocarao. Doziveli su samo jedan pravi poraz, i to za poen-dva, i zbog svega sto su prethodnih godina okacili oko vrata, umornim herojima se mora oprostiti i poneki trenutak slabosti... E, pa onda to vazi i za basketance? I oni su osvojili sve sto je moglo? Da, ali ne bas OVI basketanci. Kao sto se mora oprostiti Vanji i Nikoli, Vujevicu, Gericu, Djuli Mesteru, moralo bi se oprostiti i Sasi Djordjevicu, Bodirogi, Paspalju ili Danilovicu, da su nas ikad razocarali. Ali, da bi zasluzio prastanje Trenutka Slabosti, prvo moras pokazati Trenutak Moci, a to vecina ovih robijasko osisanih mladica jos uvek nije uradila. Komentatori navode da je ovo najlosiji plasman u prethodnih dvadeset godina, ali i tu treba gledati vedriju stranu: definitivno nije najlosiji u sledecih dvadeset? OK, bilo je puno malera, priznajem, ali najveci maler je taj sto neki koji su imali privilegiju da igraju uz Vladu Divca nisu iz toga izvukli pravu pouku. Veliko ime je tesko steci, tesko ga je sacuvati, a izgleda da ga je najteze naslediti? Desavalo se vec da reprezentacija Ove Zemlje, ma kako se u tom casu zvala, izgubi od Rusa. I od Spanaca. Pa i od Litvanije. Cak i Grcke. Ali nikada u istoj deceniji. A ovi mladici uspeli su da to izvedu za samo nedelju dana. I, ako se izuzme onaj nezanimljivi bratoubilacki mec sa Turskom, bilans se svodi na to da smo pobedili jedino uvek neugodne Svedjane, koji koseve postizu tako retko da se posle svakog ljube, skidaju majicu i euforicno uklizavaju pred publiku... Posle onog velicanstvenog nocobdijskog SP u Americi, slusajuci Neke Od Momaka kako urlaju "Djurdjevdan" kao na ispracaju u vojsku, izdaleka sam posumnjao da ja to, jebo te, navijam za Narodnjake, ali tek sutradan, citajuci na sve strane kako su umesto na prijem kod premijera smekerski zbrisali na proslavu sa Nacionalnom Cecom, osetio sam se kao pijani mornar koji se posle lude noci probudio pokraj travestita... I, eto. Niti likujem, niti bas nesto ne uzivam zbog toga... Ali ipak sam u maloj prednosti u odnosu na sve one koji se bude tek sad... 16.09.2003. Blic |