Tekstovi i Akordi Jedan od onih života

Napomena: akorde pripremio Dimitrije Čudić, sve sugestije slati na mail pablo@beotel.yu

PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazveždje za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.

Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reči, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i naisam znao da li ću umeti. Voleo
sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim ledjima, kao
tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

PORTRET MOG ŽIVOTA

Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
djavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

STARI LALOŠKI VALS

Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svadjam,
al' nisam ja došao, gdi da se vraćam?

Tu je sjahao moj Askurdjen!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.

Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.

I tu je moja dragana,
baš za božić neguje klas.
A usput, k'o da tancuje stari laloški vals.

Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.

Možda odem jedared, kad naidje red,
al' idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.

Nalož'te vragovi urune pakla,
ma, nek se zažari.
Al' moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.

Ja vam sledim jedared, kad naidje red.
Al' i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.

ČOVEK SA MESECOM U OČIMA

Umoran i nem, jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran i na izgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?"
"Ma, idu", progundjam, "u vražjeg vraga!"
Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno,
"Nemate vi pojma, braćo draga..."

Ne znaš ti šta znači ubiti grad,
ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!

Kada sklopim oči nebom naidju mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...

Zverko ludila, što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti što Boga neću videti,
jer to i nije Bog kojeg sam znao.

Ne znaš ti, nema oslobodjenih,
svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogodjeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.

Kada sklopim oči nebom naidju ladje,
zvona, lavež, komšijske svadje, miris svežeg oranja.
Ali kada svane vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.

www.oaza.co.yu

Created by: S.Maksimović&N.Ivkovic, 10.03.1998.