 |
"A baš o Maju
je reč... |
Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem...
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u
izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom "doxom" na ruci
i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je
tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku
podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg,
naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije
rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca...
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade...
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju
treću, najbolju deceniju života,ispucao na najgore moguće
godine, na "one" između hiljadu devetsto četrdesete i
hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju
da "nikom ne treba baš suviše upadati u oči"...
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz
prozor...
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali
zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajići štikle
skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice,
balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom
ispriša priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je
slačući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao
gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod
kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove
njegovim prezimenom...
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su
na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od
ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam
opčinjeno gledao u televizor "Tesla", (koji se otvarao
kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog
strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV
prijemniku domaće proizvodnje...
Ali...
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš
naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po
principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju...
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama...
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa "Adrija" preko puta
Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom
su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao
na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih
su mahali neki, žalim za prebukiranim "korzom" posle
šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim
crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na
žućkastoj površini kanala...
Dobro, predajem se...
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve...
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke
svoje...
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam
neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste...
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem,
ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako...
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga
nema. O cirkusu da i ne govorim...
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj...
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku
ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u
stranu...
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji
priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci
prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom
razmaženom mužu...
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao
maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije
mekim cicanim snomkad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali
Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima...
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim
drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno
složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i
kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno
prošao moj preplašeni, pedantni otac...
I eto...
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još
jedino pitomci vojne akademije i ja...
Created by: S.Maksimović&N.Ivković, 15.12.1996.